Зашто су бољшевици били толико опседнути спаљивањем покојника?

А. Чепрунов, Russia Beyond/Sputnik
Шта је боље – спалити или сахранити? Казимир Маљевич је пропагирао спаљивање покојника. Бољшевици су мрзели гробља, и чак су православни храм претворили у крематоријум.

Крај 1920, зима у Санкт Петербургу. Песник Николај Гумиљов и сликар Јуриј Ањенков седе са бољшевичким функционером Борисом Каплуном у његовој канцеларији у друштву још једне даме чије се име не помиње. Пију вино и „разговарају о Витману, Поу и Киплингу“, сећао се Ањенков. Они су се често окупљали у овој канцеларији, где је Каплун доносио својим пријатељима етар – лаку дрогу коју су сва тројица волела.

Ањенков наставља: „Каплун погледа на сат, подиже слушалицу и гласно рече ’Довезите ауто!’ Био је то одличан Mercedes Benz узет из гараже неког капиталисте. Каплун нам објасни да ће за пола сата тестирати нови крематоријум, а за то спаљивање ће бити изабран један леш из мртвачнице, па нас позва да идемо са њим“.

Борис Каплун

„У огромном хангару су у дугим низовима била поређана тела покривена дроњцима. Дочека нас директор крематоријума. ’Нека леди изабере’, рече Каплун обраћајући се девојци. Она нас ужаснуто погледа, а затим направи неколико бојажљивих корака између лешева и упери прстом у један од њих. ’Иван Седјакин, бескућник’ – било је написано оловком на прљавом парчету картона на грудима леша. ’Значи, последњи ће бити први’, рече Каплун и окрену се према нама са осмехом: ’Добар штос, зар не?’“

„За кремиране нема Судњег дана“

Први крематоријум у Русији био је намењен јапанским грађанима. Направљен је пре 1917. године у Владивосточком округу. У јапанској култури је кремација уобичајена, за разлику од Русије где Црква још увек не одобрава спаљивање покојника. Свети синод Руске православне цркве је 1909. године званично осудио кремацију.

Када су бољшевици дошли на власт један од њихових првих потеза је био да одузму Православној цркви овлашћења везана за регистрацију рођених и умрлих. Пре тога је свако рођење било регистровано у Цркви, а сахране су обављане само у присуству свештеника (изузев сахране самобица, за које је Цркви забрањено да се моли).

Бољшевици су одвојили Цркву од државе, а самим тим и од процедуре сахрањивања мртвих, а залагали су се за кремацију јер су видели да има присталица Православне цркве који верују да кремирани људи не могу васкрснути у Судњи дан. Због тога су пропагирали спаљивање тела као неку врсту борбе против православне вере.

Поред тога, после револуције, у време Грађанског рата на улицама Санкт Петербурга и Москве је било много лешева. „У Лефортову, наводно, вукови ноћу једу на улицама лешеве људи умрлих од пегавог тифуса. Чињеница је да су на гробљу редови, да у болницама људи по ходницима чекају и по 24 часа, и неки од њих ту умиру, а други одлазе, у болницама нема топле воде, а оне који оздраве отпуштају без купања и дезинфекције јер у болници нема ничега. Лекари умиру као муве“, написала је Прасковја Мељгунова 1. марта 1919. године. Због тога су крематоријуми били неопходни. Москва и Санкт Петербург нису могли да се изборе са толиким бројем покојника.

Владимир Лењин је 1919. године потписао декрет којим се стимулише кремирање, иако у том тренутку још увек није било крематоријума.

Једна полица као хиљаде гробаља

„Када спалимо покојника добијемо један грам пепела, тако да се хиљаде гробаља могу сместити на једну полицу“, написао је Казимир Маљевич 1919. године. У почетку су бољшевици покушавали да збришу стари свет па су тако хтели да се ослободе и гробаља. Борис Каплун је 1920. године постављен на чело комисије за изградњу крематоријума. Интересовање је било огромно – преко 200 људи се пријавило да учествује у конкурсу за пројекат крематоријума. Ањенков је као Каплуновљев пријатељ дизајнирао амблем крематоријума. На амблему је приказан гавран како седи на лобањи која се дими (нажалост, та слика није сачувана). „Сваки умрли грађанин има право на кремирање“, каже се у реклами новог крематоријума.

Пројекат који је победио на конкурсу за нови крематоријум у Санкт Петербургу.

Крематоријум је био намењен Александро-Невској лаври, главном манастиру Санкт Петербурга. Избор места је забринуо Православну цркву, али је, срећом, офанзива генерала Јуденича осујетила ту замисао те је Каплун био принуђен да на брзину направи крематоријум у старом парном купатилу на Васиљевском острву. У њему је први покојник званично спаљен 14. децембра 1920.

Једној од првих кремација присуствовао је познати руски писац Корнеј Чуковски. Он је у јануару 1921. записао. „Каплун је ушао у крематоријум који је личио на позориште и провео нас је у извитоперене просторије. Ми смо се смејали, није било никаквог пијетета, ничега узвишеног, све је било огољено и откривено. Ништа верско или поетско није украшавало ово место за спаљивање. Нико није скинуо шешир. Људи су пушили и причали о покојницима као да причају о псима. Млади инжењер узвикну: ’Убаци га!’ Гробари у белим плаштовима дохватише огромна метална кљешта која висе са плафона и закачише за њих сандук. Он се мало заљуља, а они га гурнуше у пећ. Кроз прозор смо посматрали како тело гори. Пламен је био весео и гостопримљив. Појачаше гас и пламен се разбукта... ’Гори мозак!’, рече инжењер. Радници су се гурали око прозора. Ми редом погледасмо задовољно коментаришући: ’Лобања је пукла!’; ’Горе плућа!’ Галантно смо пропуштали даме да прођу прве“.

Црква претворена у крематоријум

Први петербуршки крематоријум функционисао је само два месеца. У њему је за то време спаљено око 400 тела, углавном бескућника, неидентификованих лица и ратних заробљеника, а онда је крематоријум затворен јер је та процедура била превише скупа. Па ипак, власти су и даље промовисале кремирање. Један московски часопис је 1925. године објавио чланак „Спаљивање људских тела придобија све више поборника“.

Храм преподобног Серафима Саровског на Донском гробљу пре преуређивања.

Оно што бољшевици нису постигли у Санкт Петербургу остварили су у Москви, где су 1927. године направили крематоријум у недовршеном храму Серафима Саровског на Донском гробљу. То место су верници поштовали као велику светињу.

Изградња Донског крематоријума. Звоник и данас постоји.

Уместо куполе је саграђен димњак висок 20 метара. У подруму је била мртвачница, а такође туш кабине и канцеларије. У крематоријуму су коришћене оргуље из 1898. године, које су некада припадале демолираном лутеранском храму у немачкој четврти Москве. Тужна је чињеница да је пећи за Донски крематоријум направила компанија Topf and Sons, која је касније правила пећи за нацистичке концентрационе логоре Бухенвалд, Дахау, Маутхаузен-Гусен и Могиљов, као и за Грос-Розен. У овом објекту су испреплетане судбине многих Немаца и Руса.

Прво спаљивање је извршено 29. децембра 1926. Кремација је трајала сат и по и била је врло ефектна. Крематоријум је званично отворен у октобру 1927. Добио је надимак „Говорница атеизма“. Функционисао је до 1973. године. У њему је 1934. године спаљено тело његовог архитекте Дмитрија Осипова, чији је прах затим остављен да „почива“ у овом објекту.

Донски крематоријум, 1928.

У Москви је 1973. године отворен Николо-Архангелски крематоријум (највећи у Европи), а Донски је званично затворен. Током једне деценије, све до 1984. године, овде су кремирана само тела највиших функционера Комунистичке партије, да би 1992. године објекат био враћен Цркви, после чега је димњак срушен а у храму су обновљена православна богослужења.

Реклама Донског крематоријума у новинама.

Један зид сада привремено дели цркву од обеката дограђених у совјетском периоду, у којима се сада чува преко 7.000 урни са пепелом. Постојање колумбаријума представља препреку за враћање храму оног изгледа који је имао пре револуције. Многе урне су заборављене и остале су ту, а већина Московљана чији су ближњи кремирани овде (па су посмртни остаци остављени у овом крематоријуму) сада се оштро противи преношењу њиховог пепела у нови колумбаријум. Многе урне, као и нише у којима су смештене, сада су у ужасном стању тако да преуређивање зграде за њих може бити погубно. „Ја сам револтиран овом ситуацијом“, рекао је познати руски глумац Александар Ширвинт 2012. године. У овом крематоријуму се чува прах мојих родитеља и моје сестре“.

Бивши крематоријум на Донском гробљу, сада Храм преподобног Серафима Саровског.

Ситуација се није променила до 2019. године. У храму се врше богослужења, свадбени обреди, сахране и крштавања, а прах совјетских грађана и даље стоји ту и скупља прашину.

Руска православна црква и даље не одобрава, али и не забрањује кремацију. Свети синод РПЦ је 5. маја 2015. године усвојио документ „О хришћанском сахрањивању покојника“. У документу се наводи да погребни обичаји хришћана проистичу из вере у телесно васкрсење мртвих и цитирају се Основе социјалне концепције РПЦ: „У обреду хришћанске сахране Црква изражава поштовање које доликује телу упокојеног човека“.

Сахрањивање тела у земљи, као и у гробовима усеченим у камену или пећинама, „у складу је са вером Цркве у то да ће доћи дан свеопштег васкрсења, када ће земља избацити мртве, а дотле ’нека се прах врати у земљу која је био, а дух нека се врати Богу Који га је дао’ (Књига проповедникова 12, 7)“, наводи се у поменутој одлуци Синода.

У документу се истиче вера Цркве да „Господ може васкрснути свако тело из сваке стихије“ и цитира се ранохришћански аутор Марк Минуције Феликс: „Ми се не бојимо никакве штете у било којем начину сахрањивања, али се придржавамо старог и најбољег обичаја да се тело преда земљи“.

Укратко, Руска православна црква не одобрава кремацију и третира је као нежељену појаву, али је снисходљива према чињеници да је неко кремирао покојниково тело и моли се за покој душе хришћана чија су тела после упокојења била изложена различитим околностима, било да су кремирана или изгорела у пожару, било да су остављена на бојном пољу или су нестала у земљотресу и другим трагедијама.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“