Јесте ли знали да и Русија има Белу кућу?

Getty Images
Здање на обали реке Москве било је сведок пада Совјетског Савеза. И било је мета тенковског напада 1993. године. Појединци сматрају да ова зграда има подземни пролаз до тајне подземне мреже „Метро 2“!

Вашингтон није једини град који се може похвалити Белом кућом. И руска престоница има зграду која се тако зове и која поносно стоји на Краснопресњенском кеју реке Москве. Руску Белу кућу обавезно треба видети изблиза.

У овом здању су просторије Владе Русије. Између осталог ту је и радно место руског премијера Дмитрија Медведева. Званични назив зграде је Дом владе Руске Федерације, али је позната и као Бела кућа („Белый дом“).

Зграда је подигнута 1981. године. У почетку је носила назив Дом Совјета. У њој је заседао Врховни Совјет Русије до уставне кризе 1993. године, када је на Белу кућу отворена тенковска паљба по наредби председника Русије Бориса Јељцина. Било је то у јеку његове оштре политичке конфронтације са Парламентом.

Конфликт је решен применом силе, али је после тога била неопходна рестаурација зграде, а ти радови су, према појединим проценама, били скупљи од првобитне изградње. После обнове здање је постало седиште руске владе.

По речима архитекте Виталија Мазурина, једног од аутора првобитног пројекта, у почетку је изградња овог објекта била технички врло сложена. „Ја сам учествовао у изградњи подземних нивоа будуће Беле куће. То је била веома сложена конструкција са три нивоа. Велики пословни простор мора имати гаражу са уредним опслуживањем, систем вентилације и одговарајућу опрему за расхлађивање ваздуха...“ 

Причало се да је у овој згради постојало подземно склониште и пролаз који води до фамозне мреже „Метро 2“.

Међутим, Денис Ромодин, историчар архитектуре у Музеју Москве, тврди да је то бесмислица.

„Зграда је од 1991. до 1993. била углавном отворена за јавност. Да је таква тајна постојала, пролаз би био пронађен и то би неизбежно утицало на догађаје из 1993. године“, каже он.

„Поред тога, изградња таквих пролаза била је технички неизводљива будући да су реке Пресња и Москва врло близу и да је терен веома незгодан. Познато је, на пример, да су ти сложени хидрогеолошки услови прилично отежали изградњу оближње Кружне линије метроа. Према томе, гласине о подземним каналима су претеране“, додаје он.

Што се тиче архитектонског изгледа овог здања, његов првобитни пројектант је био архитекта Дмитриј Чечуљин, водећи представник архитектуре Стаљиновог периода. Он је радио и на пројекту зграде на Котељничком кеју (једна од седам московских „Сестара“) и хотела „Русија“, који се налазио на месту данашњег парка Зарјадје.

За пројектовање Беле куће Чечуљин је користио елементе свог претходног пројекта седишта компаније „Аэрофлот“. Било је замишљено да се такозвани „Дом Аерофлота“ сагради близу Белоруске железничке станице, али тај пројекат није реализован јер је објекат заузимао много простора.

„Бела кућа је фактички једина велика административна зграда која је подигнута у Москви током 1980-их“, каже Ромодин. „Она је била прилично монументална за оно време. Тада је модернизам био популарнији, али је здање ипак пројектовано у духу архитектуре Стаљиновог доба, са тешким гранитним стилобатом, огромним степеништима, гломазним формама и кулом са часовником.

Историчар је уједно испричао да се још 1992. године као дечак шетао кроз Белу кућу и да је био фасциниран овим величанственим здањем.

„У унутрашњости зграде су ме одушевиле простране сале са обиљем природног камена, сјајним подовима од драгоценог камења, мноштвом савремених лампи и кристалних лустера“, сећа се он. „Све је изгледало веома помпезно и монументално. Било је јасно да је зграда направљена као простор за рад регионалне владе, за одржавање разних сусрета и форума у којима учествује велики број људи“.

За разлику од 1992. године, када је ова зграда била отворена за јавност, данас је простор око ње ограђен и улаз није слободан. Укупна површина Беле куће износи око 172.700 квадратних метара, укључујући канцеларије и 27 сала за конференције и сусрете. 

Са друге стране, Ромодин истиче да ова зграда, по свему судећи, никада није у потпуности служила сврси којој је намењена: „Рекао бих да је доба у коме је то био простор Врховног Совјета једини период када је ово огромно здање примало велико мноштво људи. Зграда је 1992. године била углавном празна, а све ми се чини да и данас људи који ту раде не користе сав њен простор.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“