Спектакуларно бекство из Совјетског Савеза: Човек који је препливао Црно море

Дмитриј Астахов/Sputnik, Pixabay
Петар Патрушев је побегао из Совјетског Савеза, где је затим у одсуству осуђен на смрт. И поред такве пресуде он је касније радио са Горбачовом и Путином.

Једне јунске ноћи 1962. године млади Петар Патрушев из Сибира ушао је у воду на совјетској обали Црног мора да би наредне ноћи испливао на турској обали. Нису га зауставили рефлектори, патролни чамци, мине и опасне морске струје.

Патрушев је имао велику срећу с обзиром да су десетине људи пре њега покушале да побегну из Совјетског Савеза на овај начин, и то им је било последње што су урадили у животу.

Зашто је то учинио?

Петар Патрушев, обичан момак из сибирске забити, није могао ни замислити да ће једнога дана постати државни непријатељ и да ће га Совјетски Савез у његовом одсуству осудити на смрт.

Још као дечак Петар је осећао да су његове могућности у Совјетском Савезу превише ограничене: „Желео сам да путујем, да учим стране језике, да читам забрањену литературу, интересовала ме је историја, филозофија, психологија и медицина. Бавио сам се јогом и хипнозом и покушавао да пишем. Није ми одговарала атмосфера безнађа у којој смо сви живели...“

На бекство није помишљао све до одласка у армију. А тамо није желео да се старији војници иживљавају над њим па је повукао рискантан потез који га је могао коштати живота.

Да би избегао сигурну смрт Патрушев је симулирао психичку болест и доспео у болницу, после чега је враћен својој породици. Тако је био обележен као шизофреничар, што значи да га није чекала баш светла будућност. Због тога је одлучио да остави мајку и остале укућане и пребегне у иностранство.

Циљ – турска обала

Петар Патрушев је имао 20 година када је 1962. превалио 4.000 км возом од сибирског града Томска до Батумија у совјетској Грузији са циљем да пребегне у Турску. Од Батумија до турске границе има само неколико десетина километара.

Било је практично неизводљиво прећи границу пешке. Патрушев је годинама тренирао пливање и био одличан пливач, те је одлучио да преплива 35 километара по Црном мору и тако побегне из СССР-а.

Била је то велика авантура у сваком погледу. Многи су пре Патрушева покушали то да ураде, али нису имали успеха. Једни су се удавили, друге је однела морска струја или су наишли на мину, а неке су ухватили совјетски граничари, који су такве понекад чак и отимали од Турака у турским територијалним водама.

Мимо совјетских патрола

Једне топле јулске вечери Петар Патрушев је у купаћем и са перајама ушао у воду и запливао према отвореном мору. Ништа није понео са собом осим једне чоколаде и совјетског пасоша који је умотао у непромочиву кесу и заденуо у купаћи.

Цела обалска линија према турској граници била је добро чувана и пуна рефлектора који су осветљавали површину воде. Да би их избегао, Патрушев је отпливао од обале у отворено море колико год је могао, а затим је кренуо да плива паралелно са обалом у правцу турских територијалних вода.

„Обузела ме је неодољива радост. Учинио сам то! Побегао сам! Моји дланови су ’секли’ воду, а моје тело је уз помоћ пераја клизило кроз воду скоро без напора“, сећао се он. „У свести ми је била само једна реч: Турска... Турска... Турска...“

Пливао је 4-6 часова и већ није обраћао пажњу на слабу светлост рефлектора у даљини. Изненада јак сноп светлости обасја воду поред њега. „Ја инстиктивно зароних гутајући воду, у страху од непознате опасности“. Био је то совјетски патролни чамац. Патрушев је имао среће – остао је непримећен.

На пола пута

Када је свануло Петар је запливао према обали. Пливање на дневном светлу било би равно самоубиству и зато је морао да проведе дан на обали, где су га вребале друге опасности.

„Чуо сам за веома танку жицу која може да удави човека. Што више покушавате да се ослободите она вас све јаче стеже. Постоје, такође, разапете врпце које при најмањем додиру активирају сигналну ракету, и контактни каблови који шаљу сигнал на стражарско место. Постоје чак и лажни погранични знаци који збуњују ’неискусног’ бегунца“, причао је Патрушев.

Срећом, Петар није наишао ни на једну такву замку нити на патроле са псима. Нашао је скровито место међу стенама где је провео дан. Био је гладан као вук. Појео је своју једину чоколаду и мало одспавао.

Чим се смрачило Патрушев је наставио даље. Пливао је све док последњи рефлектор на обали није остао иза њега. Тек тада је одлучио да изађе на обалу.

Нељубазан дочек

Петар Патрушев је успео да побегне из Совјетског Савеза и да се докопа Турске.

Турци су посумњали да је он агент КГБ-а и стрпали су га у затвор. Нико није веровао да човек може препливати десетине километара у мрклом мраку и мимоићи совјетске граничаре.

7. септембар 2007. Премијер Аустралије Џон Винстон Ховард (слева) и председник Русије Владимир Путин (здесна) разговарају у канцеларији Националног федералног парламента у Сиднеју.

Патрушев је провео у турском затвору годину дана, а 1964. године је добио дозволу за стални боравак у Аустралији где је затим живео и радио као новинар, преводилац и писац.

Повратак у СССР

Патрушев није могао посетити своју отаџбину јер је тамо био осуђен на смрт као издајник државе.

Та пресуда је анулирана тек 1990. године и он се тада вратио у земљу да посети мајку и сестру. После тога је редовно посећивао Русију све до смрти 2016. године.

Иронијом случаја, некадашњи совјетски државни непријатељ чак је и радио као преводилац у сусретима аустралијских премијера са Михаилом Горбачовом, а затим и са Владимиром Путином.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“