Пет чињеница о Јурију Андропову, једином агенту КГБ-а на челу СССР-а

TASS
Живот Јурија Андропова (1914 – 1984) био је врло занимљив – од гушења побуне у Мађарској до крсташког похода на корупцију и покушаја спасавања совјетске економије.

Јуриј Андропов, рођен 15. јуна 1914. године, био је на челу совјетског државног апарата само 15 месеци, на крају свог живота. У том периоду се његово здравље брзо погоршавало. Пре тога је петнаестак година руководио КГБ-ом, моћном обавештајном службом. Једни сматрају да је он био ригорозни бирократа, а други да је био либерал који би спасао Совјетски Савез од распада само да је имао довољно времена. Ево какав је он био.

1. Затворена личност

Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије СССР-а Леонид Брежњев потписује Нови Стокхолмски апел. Са леве стране стоје секретар ЦК КПСС Андреј Кириленко, председник КГБ-а Јуриј Андропов, министар спољних послова СССР-а Андреј Громико и председник Савета министара Алексеј Косигин.

Андропов је увек био неодређен када је говорио о свом животу. Причало се да му је деда био богати трговац јеврејског порекла, али је Андропов увек то негирао. Никада није говорио ни о својој породици. Пет година је провео у браку и имао сина, али после развода скоро да није контактирао ни са њим ни са бившом женом.

У професионалном смислу Андропов је такође био тајновит, што се може и очекивати с обзиром на високу функцију. „Он није био много познат као шеф КГБ-а. У свакој земљи се челници обавештајне службе обично не експонирају у јавности и не очекују да ће постати популарни. Ово поготово важи за земљу попут СССР-а“, написао је новинар Рој Медведев у књизи „Непознати Андропов“. Изненада је доспео у жижу јавности када је 1982. године наследио власт од Леонида Брежњева. Та власт је, међутим, сувише кратко трајала, тако да у јавности није створена нека значајна представа о њему.

2. Гушење побуне у Мађарској

Припадник Мађарске тајне полиције доспео је у руке разгневљеној гомили за време побуне мађарског народа против совјетске власти. Будимпешта, новембар 1956.

Андропов је брзо почео да напредује у каријери када је постављен за амбасадора у Мађарској, а затим за министра спољних послова 1954. Две године касније букнуо је Мађарски устанак. Један део друштва је захтевао да Мађарска постане независна од социјалистичке државе.

То је брзо прерасло у оружани конфликт. Андропов је догађаје окарактерисао као „контрареволуционарни антисоцијални бунт“. У разговору са совјетским лидерима он је подржао идеју да се мађарској социјалистичкој власти помогне слањем трупа. Координирао је дејства просовјетских снага у Мађарској. Њихов долазак је помогао да се сачува мађарски социјализам. У конфликту је погинуло преко 2.500 људи.

Андропов је 1957. премештен из Мађарске у Москву, али никада није заборавио слику разгневљене гомиле која убија припаднике државне безбедности. Совјетски дипломата олег Тројановски је писао: „Андропов је често причао о догађајима из 1956. у Мађарској. Говорио је: ‘Не можете замислити шта су то стотине хиљада људи кад преплаве улице. То је потпуно неконтролисана гомила‘“. По мишљењу Тројановског, Андропов се плашио да ће у СССР-у видети сличну сцену и учинио је све да спречи тако нешто.

3. Био је опрезан дипломата

Кандидат за чланство у Политбироу ЦК КПСС Јуриј Андропов, 1962.

Са друге стране, Андропов је умео да буде и флексибилан. Он је 1957-1967. био на челу одељења за везе са социјалистичким партијама у Централном комитету Комунистичке партије. Његови саветници, тадашњи млади интелектуалци, често су га се сећали као либералног лидера. „У овој соби је разговор апсолутно отворен, нико не скрива своје мишљење, и сасвим је друга ствар када изађемо на врата – тада свако треба да се понаша по правилима“, сећа се Андроповљевих речи политиколог Георгиј Арбатов. То је значило следеће: ми можемо да критикујемо совјетски систем међу нама, али немојмо заборавити да морамо остати лојални својој земљи.

Поједини историчари чак тврде да је управо Андропов осмислио политику зближавања са Западом. „Андропов је био архитекта Брежњевљеве политике према Западу [попуштање тензије током 1970-их, када су се односи између СССР-а и Запада мало поправили]“, каже немачки историчар Сузана Шатенберг. У спољној политици се Андропов понашао као дипломата, али је зато код куће био веома строг.

4. Чврстом руком је управљао КГБ-ом

Петрозаводск, Карелијска совјетска република, СССР, 4. август 1978. Јуриј Андропов (десно), члан Политбироа ЦК КПСС и шеф КГБ-а разговара са Н. Горожанкином (лево), радником из фабрике трактора „Оњега“.

У дугом периоду Брежњевљеве власти (1964-1982) Андропов је био једна од важних личности. Руководио је КГБ-ом од 1967. Бавио се многим питањима, укључујући међународне кризе на Блиском истоку, у Авганистану и Чехословачкој, као и регионалне конфликте у СССР-у. Сузбио је дисидентски покрет у земљи. Десетине дисидената су завршиле у болницама као „душевни болесници“, док је неколико стотина морало да напусти Совјетски Савез.

„Андропова никада није било срамота што се бори против дисидената“, написао је Медведев. „Он је био добро образовани интелектуалац, али није могао поднети идеје демократске опозиције нити јавно критиковање Комунистичке партије совјетске државе. Сматрао је да је КГБ неопходна и крајње важна организација у СССР-у“. Такав приступ у комбинацији са високом ефикасношћу и професионализмом допринео је да Андропов у Брежњевљевим очима постане незаменљив.

5. Борба против корупције

Јуриј Андропов, генерални секретар КП ЦКСС, на састанку Врховног совјета посвећеног 60-годишњици СССР-а.

То је био један од разлога због којих је Брежњев изабрао Андропова за наследника, поставивши га 1982. године на место „другог човека“ у земљи. Исте године је Брежњев умро. Андропов је имао само 68 година, али је живео само 15 месеци дуже од свог дугогодишњег шефа.

Андропов је добро знао да је совјетска економија у невољи и да је дестабилизују огромни расходи на војску. Покушавао је то да исправи и у том циљу је покренуо борбу против корупције и „сиве економије“, која је такође цветала крајем Брежњевљевог периода.

Истовремено се трудио да побољша економску ситуацију јачањем дисциплине. Полиција је почела да приводи људе само зато што су у радно време напољу, што су пијани. То је свакако оставило утисак на јавност, али такве мере нису биле довољно ефикасне, изјавио је политичар Александар Јаковљев, који је касније помагао Михаилу Горбачову у време перестројке: „Андроповљеве реформе су биле ефикасне као покушај да се убрза воз коме нестаје погонског горива, али тако што ће се добро исполирати“. Можда је Андропов имао велике планове али му није било суђено да их оствари јер није имао довољно времена на располагању.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“