Да ли је осуђени Анатолиј Дјатлов заиста био крив за чернобиљску катастрофу?

Владимир Самохоцки/ТАСС; HBO
Заменик главног инжењера чернобиљске нуклеарке био је дежурни у ноћи уочи 26. априла 1986. године. Да ли је он заиста за све крив?

Одбојан, ауторитаран и неодговоран човек који намерно не жели да се суочи са стварношћу – тако је заменик главног инжењера Чернобиљске нуклеарке Анатолиј Дјатлов приказан у серији „Чернобиљ“ телевизије HBO.

Он у серији псује, галами, вређа млађе службенике и потпуно игнорише сва правила, чиме изазива експлозију нуклеарног реактора која односи толико људских живота да им се ни броја не зна.

У ТВ серији је Дјатлов један од најомраженијих ликова. Међутим, да ли је он у стварном животу заиста био такав? Како је живео пре трагедије и шта се догодило са њим када је осуђен на казну затвора?

Компетентан али строг шеф

Анатолиј Дјатлов је рођен 1931. у малом селу Атаманову у Краснодарском крају. Завршио је седам разреда школе, а 1945. је уписао електротехнички смер Нориљске рударско-металуршке школе коју је завршио за пет година као одличан ђак. Три године је радио у Нориљску, а затим је уписао Московски инжењеријско-физички универзитет где је са одличним успехом студирао физику и постао дипломирани стручњак за аутоматику и електронику.

У својој струци је добио посао на бродоградилишту у Комсомолску на Амуру где је радио у тајној лабораторији бр. 23 на нуклеарним реакторима за подморнице. Затим је 1973. из породичних разлога пребачен на тек изграђену Чернобиљску нуклеарну електрану где је радио 13 година и напредовао од шефа хале са нуклеарним мотором до заменика главног инжењера за експлоатацију и добио две државне награде (Орден части и Орден Црвене радничке заставе.)

Људи који су радили са Дјатловом кажу да је он био професионалац и да је био компетентан у својој струци, али је често био сувише строг и захтеван. Са друге стране, поједини га памте као неправичног и тврдоглавог човека који је споро реаговао и био склон конфликтима са другим људима, док трећи тврде да је био одговоран, принципијелан и поштен човек од поверења. Ево неколико мишљења која илуструју колико су ставови о Дјатлову били дијаметрално супротни.

„Дјатлов није био загрејан за посао, мада је носио маску строгог и захтевног руководиоца“, сећа се радник Чернобиљске нуклеарке Разим Давлетбајев. „Руковаоци га нису поштовали. Он је одбацивао све примедбе предлоге који су подразумевали његово ангажовање“.

„Дјатлов је могао да разуме грешке које направе радници ако су оне аргументоване, али апсолутно није могао да се помири са аљкавошћу, некомпетентношћу и немарним односом према обавезама“, написао је својевремено државни инспектор за нуклеарну безбедност Украјине Анатолиј Крјат. 

У књизи „Чернобиљ: Како је то било“ сам Дјатлов тврди да он није био најгори руководилац. „Никада нисам тежио да будем омиљен међу млађима или старијима. Мислим да је довољно бити компетентан и правичан како би се обезбедили нормални радни односи. У сваком случају, нико од мојих радника није дао отказ зато што није могао са мном да ради. Могао сам понекад да будем преоштар, али ништа више од тога. Јесам био захтеван“, написао је он.

Фатално тестирање

Оптужени за хаварију у Чернобиљској нуклеарној електрани (слева надесно): директор Виктор Брјуханов, заменик главног инжењера Анатолиј Дјатлов и главни инжењер Николај Фомин на суђењу.

На дан трагедије све је било уобичајено. Када је одјекнула експлозија било је то велико изненађење за све раднике, па и за Дјатлова. У тежњи да окончају планирано тестирање (после неколико неуспешних покушаја) оператери су хтели да искључе четврти реактор, али уместо да се искључи он је почео врло брзо да се загрева. Оператери су притиснули тастер за хитно заустављање реактора, али је он тада експлодирао. „Била је то тотална катастрофа. Најгоре што се могло догодити са реактором“, написао је Дјатлов у својој књизи.

Он није могао да верује да је реактор експлодирао па је наредио да се у њега напумпа вода како би се охладио. У стању великог шока Дјатлов је послао двојицу радника да ручно спусте вратила. Касније је признао да је та одлука била апсурдна. „Ако вратила не уђу у зону када спојнице немају напајање, неће ући ни ако се окрећу ручно“, објаснио је он.

Према другим саопштењима везаним за ову трагичну ноћ, Дјатлов је поступао нервозно, стално је викао на млађе раднике и није желео да верује да је реактор експлодирао. У великој мери је тако приказан и у серији телевизије HBO.

Затвор и болест

Затим је уследио сусрет са директором нуклеарке Виктором Брјухановом, потврда да је реактор заиста експлодирао и први симптоми Дјатловљеве радијацијске болести (стално повраћање), после чега је евакуисан у московску болницу. Те кобне ноћи он је био изложен радиоактивном зрачењу од 390 rem (Roentgen Equivalent Man). Касније кад су му ране од радијације на ногама зарасле морао је поново да учи да хода.

Заједно са другима који су одговорни за трагедију (Брјуханов и главни инжењер нуклеарке Николај Фомин), Дјатлов је осуђен на 10 година робије, и поред болести. Према његовим речима, он је проучио сваки свој потез који је повукао те ноћи и био је потпуно уверен да само делимично сноси одговорност за трагедију.

„Реактор није испуњавао преко 30 стандардних услова за конструкцију овакве врсте, што је више него довољно за експлозију. То се може и другачије објаснити: пре него што је уклоњена заштита реактор је достигао стање слично нуклеарној бомби, а није било сигнала за узбуну. Како су радници могли то знати? По мирису? Или на додир?“, написао је он у својој књизи. „Пре разматрања кривице персонала само размислите о овоме – реактор је дигао у ваздух његов сопствени безбедносни систем“.

И поред болести и инвалидитета, Дјатлов је издржавао казну затвора најпре у Кијеву, а затим у Полтавској области у Украјини. После четири године проведене у затвору и честих званичних писама које су слали многи, између осталих и руски нуклеарни физичар Андреј Сахаров и Дјатловљева супруга, Анатолиј је 1990. године ослобођен због лошег здравственог стања. Лечио се у Немачкој, много патио и умро 1995. године од срчане инсуфицијенције изазване радијацијом.

Дјатлов је до саме смрти говорио да су за трагедију криви конструкторски недостаци и тврдио да Совјетски Савез једноставно не може да прихвати ту одговорност и зато оптужује људе који су били принуђени да раде са неисправном опремом. Да би доказао своје виђење, он је 1994. године дао интервју (видео-снимак тог интервјуа доступан је на Јутјубу и написао књигу.

Мишљења о Дјатловљевој личности су дијаметрално супротна, и свако може да бира којем мишљењу ће се приклонити. Евидентно је, међутим, да су одређену улогу у трагедији одиграли и дефекти у конструкцији нуклеарке, што је касније и званично признато. А то значи да није била у питању само Дјатловљева грешка.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“