Како је совјетски командант без обе руке ратовао на првој линији фронта

Василиј Степанович Петров, коме су ампутиране обе руке, није дозволио да га повуку са фронта и вратио се у најврелије „гротло“ Другог светског рата. Наставио је да командује артиљеријским пуком и да води борце у јуриш.

Губитак руку

Црвена армија прелази Дњепар у току војне операције за ослобођење Кијева од Немаца у Другом светском рату.

Аркадиј Шајхет/TASS

Артиљеријски капетан Василиј Петров командовао је двема батеријама у Бици за Дњепар. Преломни дан у његовом животу био је 1. октобар 1943. Захваљујући гвозденој вољи артиљерци су успели да одбију четири непријатељска напада и да том приликом униште четири тенка и два минобацача.

Један непријатељски пројектил је директно погодио оруђе поред кога је стајао Петров и тешко га ранио у обе руке. Василиј Степанович је пренет у болницу, где је одмах стављен на листу рањеника којима нема спаса. Официри су, међутим, запретили лекарима оружјем и приморали их да оперишу вољеног команданта, који је њих више пута спасао у многобројним биткама.

Хирурзима је пошло за руком да спасу живот команданту, али су морали да му ампутирају обе руке. За Василија Петрова је наступио страшан и тежак период у животу.

Поново на фронт

Операциона сала пољске болнице.

Sputnik

„Првих пола месеца у болници је било грозно. Када сам долазио свести осећао сам неподношљив бол у целом телу и викао докле год сам имао бар мало снаге. А затим се све понављало на исти начин. Касније, када су болови утихнули, постао сам свестан колико је трагично моје стање. Чинило ми се да је живот изгубио сваки смисао. Да бих потиснуо душевну патњу много сам пушио, понекад и по сто цигарета дневно. ’Шта се то догодило? Зашто је судбина тако окрутна према мени?’, питао сам се и нисам налазио одговор“.

На крају је Василиј Степанович окончао своју унутрашњу борбу и донео коначну одлуку: руке је изгубио, али није изгубио бистар ум и способност да командује, и зато мора да се врати на фронт.

Петров није пристао да остане у позадини, одбацио је добар посао секретара у једном московском обласном комитету. Изборивши се са лекарском комисијом и кадровским службеницима који су се противили, вратио се у своју јединицу где су га саборци топло дочекали.

Василиј Степанович више није могао да пуца и да баца гранате, али је знао да ће његово знање стечено на официрској обуци и његово непроцењиво ратно искуство бити незамењиво у командовању артиљеријом. И био је потпуно у праву.

Легендарни безруки мајор

Archive photo

Василиј Петров је унапређен у чин мајора, а крај рата је дочекао као командант 248. противтенковског артиљеријског пука. Увек је био на првој линији фронта и командовао јединицама под снажном непријатељском артиљеријском и минобацачком ватром.

Пред крај рата, у бици која се одиграла 27. априла 1945, Петров је у веома тешкој ситуацији лично покренуо батаљон у напад и тада је тешко рањен.

На фронту су се испредале легенде о безруком артиљеријском мајору. Многи су мислили да је то измишљена личност, јер није било могуће поверовати у тако нешто.

Двоструки Херој Совјетског Савеза, награђен Лењиновим орденом и Орденом Црвене заставе, Василиј Петров је по Стаљиновом личном наређењу добио доживотни статус припадника Оружаних снага СССР-а.

Живот после рата

Василиј Петров, двоструки Херој Совјетског Савеза, 1962.

Sputnik

По завршетку Великог отаџбинског рата Василиј Петров није престао да се бори. Стално је одржавао и побољшавао своју форму. Не марећи за своје године он је у походима пешачио много километара и радио стотине чучњева.

Одбранио је дисертацију и помоћу протезе написао хиљаде страница мемоара у рукопису, објављених затим у два тома под називом „Прошлост је са нама“.

Петров је сав свој живот посветио армији и остао у њој до краја, на разним дужностима у артиљеријским и ракетним трупама. Остављен је у доживотној служби чак и после распада Совјетског Савеза, али у склопу украјинске армије. Умро је у Кијеву 2003. године у својој 82. години.

Још током 1970-их је генерал-лајтнант Василиј Петров рекао: „Сваки војник је склон да верује у судбину. Ја сам био убеђен да је на мој живот стављена последња тачка и одлучио сам да умрем. Нисам то успео да учиним у болници и зато сам се вратио друговима на фронт да умрем на бојном пољу. Али моја судбина је била другачија“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!