Совјетски Савез је постојао 69 година и у скоро целом том периоду није имао тржиште у уобичајеном значењу те речи. У СССР-у је на снази била планска економија. Све је било обухваћено планом – од ексера, веша и тоалет-папира до стамбених зграда, количине намуженог млека и аутомобила. Како је могуће све то испланирати у највећој земљи света?
Одговор: никако. Ти планови су садржали стотине међупрофилних и међутериторијалних биланса штампаних на десетинама хиљада страница и међусобно апсолутно неповезаних. Па ипак је та држава опстајала, а експерти сматрају да је могла опстати и дуже.
Ако би концепт совјетске економије требало објаснити само једном речју, та реч би био „госплан“, у преводу „државни план“. У том плану је било прописано колико чега треба да производе све фабрике и сва предузећа у земљи. Како је то изгледало у пракси? На пример, министар машинске индустрије превозних средстава је свако јутро добијао извештај у коме је писало колико треба направити точкова за железничке вагоне и предузимао је мере да се план не изјалови на самом крају месеца. Даље су по хијерархији исто тако поступали директори фабрика и шефови погона.
Међутим, проблем Државног плана се састојао у томе што он није био заснован на стварним потребама, него на представама совјетских бирократа о томе шта треба производити, каже Николај Куљбака, економиста са Руске академије за народну привреду и државну администрацију (РАНХиГС). Поред тога, није се узимало у обзир да се људске потребе периодично мењају: „Ја сам, на пример, имао прилике да у планинском селу у Таџикистану наиђем на скупоцено свечано мушко одело, које је однекуд добављено у одређеној количини и само у једном броју (за мушкарце просечног раста, додуше)“, сећа се он.
Индустрија је била главни покретач економског раста. СССР је био систем у перманентном ишчекивању следећег рата, и зато су приоритет имале тешка и војна индустрија, као и црна металургија, тј. све што може допринети победи у рату. Те гране индустрије су чиниле значајан део бруто домаћег производа. Са друге стране, није остајало много простора за мирнодопску робу широке потрошње.
Пробајте за процените колико је совјетским грађанима потребно чарапа, чизама, сапуна, ђевђира... Тешко да ћете то моћи. Ни у Совјетском Савезу нико то није могао. Још 1920. године је на тај проблем скренуо пажњу економиста Лудвиг фон Мизес: где је планска економија, тамо је и дефицит. Није постојао тржишни модел „потражња регулише понуду“.
Роба је стизала у продају по фиксираним ценама (било је робе која је стварала губитке јер је њену цену некада давно прописао Државни план), али није стизала свуда. Градови су дељени на категорије. Једни су били први на реду за добијање робе, а други последњи.
У Москви је углавном било скоро свега, али су зато људи из целе земље долазили у Москву у куповину. На пример, Народни комесаријат за унутрашње послове је 1939. године поднео рапорт да испред сваке робне куће стоје хиљаде људи: „У ноћи између 13. и 14. априла укупан број купаца испред продавница у тренутку њиховог отварања износио је 30.000. У ноћи између 16. и 17. априла било их је 43.800“.
Описано стање подсећа на катастрофу националних размера, али истини за вољу, није увек било тако (као што није увек важио чувени систем куповине „на тачкице“). Слична ситуација се поновила током 1980-их, када су електрични возови стизали у Москву пуни купаца из других градова, такозваних „кобасичара“. Надимак су добили зато што су долазили у главни град да купе дефицитарну кобасицу. Крајем 1980-их се у СССР-у производило 25 милиона артикала и више нико није знао како да се реализује планирање њихове произодње из једног центра.
Између тих периода са екстремним показатељима владала је сасвим умерена несташица. Куповало се оно што је било у продаји, без могућности избора и без обзира на цену. У СССР-у није било несташице новца. Совјетски грађанин је увек зарађивао више него што је могао да потроши у својој земљи, из простог разлога што у слободној продаји није било довољно робе. Само 14% робе је стизало у продавнице. Осталих 86% је дељено директивом по административној линији.
На пример, човек је одмах могао купити ауто само на црно, тј. нелегално. За легалну куповину се морало чекати на ред по седам-осам година. Главна зачкољица је била у томе што ни у тај ред није било лако доспети. Човек је то могао остварити само у оквиру свог предузећа. Остала роба се делила по предузећима, институцијама и филијалама, али је њу најчешће добијао онај ко је „на добром гласу“, тј. ко је лојалан држави.
Што се тиче предузећа, ниједно није могло да банкротира. То је било немогуће. Први закон о банкроту одбачен је још 1932. године. Уместо тога, министарства су узимала средства од успешних предузећа и дотирала губиташе (тј. оне фирме које су продавале робу по ниским ценама или које нису могле ништа продати па им се роба гомилала у складиштима). То је убијало сваку жељу за производном иницијативом, али се није имало куд, јер нико није желео да буде оптужен за индустријску саботажу. За то се по члану 58-7 Кривичног законика изрицала казна затвора или одузимања имовине и депортације из земље, а била је предвиђена чак и смртна казна.
Да ли је политичка врхушка сагледавала све те недостатке? Изгледа да јесте, бар судећи по томе што је СССР током 1930-их почео да продаје Западу све што је могао (од жита и крзна до ремек-дела из совјетских музеја), често по превише ниским ценама. Земљи су били потребни спољни кредити и девизе.
Комунисти су, међутим, били таоци сопствене идеологије. Маркс је, наиме, рекао да конкуренција води у кризу. Она се, уосталом, није могла дозволити ни зато што су ресурси били ограничени. Чињеница је да је 1987. године само 24% робе у земљи било предвиђено за широку потрошњу. Све остало је било намењено армији.
Средином 1960-их је схваћено да систем пуца по свим шавовима. У листу „Правда“ објављен је чланак са алармантним насловом „Отворите сеф са дијамантима“, где је предложено да главни критеријуми у раду предузећа буду остварени приход и рентабилност. Принципе реформе је формулисао председник Савета министара СССР-а Алексеј Косигин. Испоставило се да систем функционише, и то ефикасно: национални приход је увећан за 42%!
Па ипак, победили су противници тржишне реформе. У томе је одређену улогу одиграло и Прашко пролеће 1968. године. Тај догађај је уплашио чланове Политбироа. „Ја и моји пријатељи смо очекивали да ће ускоро наступити криза и да ће Совјетски Савез морати да се престројава. Али то се није догодило“, говорио је водећи руководилац универзитета „Висока школа економије“ и бивши министар економије Јевгениј Јасин.
„1973. године је формирана Организација земаља извозница нафте (ОПЕК). Она је донела одлуку о годишњем четвороструком увећању цена нафте. Тако је Совјетски Савез почео да добија приходе од нафте, а совјетски систем је опстао захваљујући томе што су 1967-1968. у западном Сибиру откривена нафтна налазишта“, пише Јасин.
А затим је дошло до потпуног колапса система. Економисти кажу да је то била „савршена олуја“, тј. јединствени стицај околности. „Слаби економски темељи, негативни економски услови у земљи и иностранству и одсуство лидера спремних да мењају систем“ наводи све факторе Пол Грегори, професор економског факултета на Хјустонском универзитету у САД. „Да није било бар једног од тих фактора, СССР би се распао касније, а можда се уопште и не би распао“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
