„Цар је жив, али нек почива у миру”: Дан када је Николај II добио надимак „Крвави“

„Никад нећу заборавити оно што сам видео 9. јануара са прозора Академије уметности”, присећао се познати руски сликар Валентин Серов, описујући догађаје познате као Крвава недеља. „Суздржана, величанствена, ненаоружана гомила која иде у сусрет нападима коњице и пушчаним цевима је ужасан призор. Оно што сам чуо после тога било је још невероватније у свом ужасу... Ко је наредио то насиље? Нико ни на који начин не може обрисати ту мрљу.”

Бројни други сведоци се слажу са Серовом: призор војника који пуцају на демонстранте док ови мирно корачају према Зимском дворцу у Санкт Петербургу (званична резиденција цара) био је нешто застрашујуће. Али, како је до тога дошло?

Војници, јунаци, где је ваша слава? Валентин Серов, 1905.

Руски музеј

Тешки услови живота

1905. године у Санкт Петербургу је било на стотине хиљада радника. Као и у другим градовима у земљи, они су живели у тешким условима: радни дан је трајао 11 сати, нису имали одморе, ни радничке синдикате. Власници фабрика су имали право да отпусте свакога ко би учествовао у штрајковима.

У оваквим условима постојао је покрет који се борио за радничка права, али је он морао да буде лојалан властима и прилично послушан. Савез руских фабричко-заводских радника Санкт Петербурга основан је 1903. године и бројао је око 10.000 радника. Његов вођа, популарни свештеник Георгиј Гапон, борио се за радничка права, али није био револуционар. Напротив, блиско је сарађивао са властима, покушавајући да боље услове постигне унутар законских оквира. Савез је радио на томе да подигне културну свест радника, као и да помогне угроженима. „Власти су нас гледале попустљиво; њени званичници су донирали нешто новца нашим библиотекама, новинама, часописима...” присећао се Николај Варнашов, Гапонов сарадник у Савезу.  

Свештеник Георгиј Гапон и градоначелник Санкт Петербурга Иван Фулон на састанку Савеза руских фабричко-заводских радника. Фотографија музеја Обуховског завода.

Алексеј Варфоломејев/Sputnik

Семе незадовољства

Ситуација је постепено почела да се мења 1904. године, док је Русија губила у Руско-јапанском рату. Полако, али сигурно у јавности се ширила идеја о томе да власти нису ефикасне. Различити локални органи самоуправе, земства, писали су петиције тражећи више демократије у управљању земљом са изборним законодавним телима и ширим грађанским правима.

Гапон је такође почео да промовише идеју о неопходним реформама. То је било ризично. Већина радника је и даље била лојална цару, али сваким даном незадовољство је бивало све веће.

„Пропаганду и агитацију водили смо у два правца”, записао је Варнашов. „Као прво: да се не може више овако живети, да цару треба да помогне народно представништво, јер га окружују и обмањују корумпирани министри, и као друго: да и радници треба да се придруже заједничком гласу свих сталежа Русије.” Савез је још увек одбацивао револуционарне идеје (барем званично), али ситуација је била све затегнутија.

Штрајк

Ситуација је била тако напета да је чак и мањи инцидент могао да изазове озбиљне последице. Тај инцидент се догодио крајем децембра 1904. године, када су четири радника, чланова Савеза, отпуштена из Путиловског завода у Санкт Петербургу. Каснија истрага је показала да их је њихов шеф, члан конзервативне организације, отпустио из политичких разлога.

Савез је то доживео као директну провокацију. „Ако отпуштене раднике препустимо вољи судбине, људи ће изгубити поверење у наш савез, а осим тога, на тај начин бисмо само охрабрили самовољу”, записао је Гапон у својим мемоарима. Након што су сви покушаји да се радници врате на посао пропали, Гапон и Савез су позвали на масовни штрајк не само раднике Путиловског завода, него и друге раднике широм града.

Радници су подржали своје колеге, мада су били веома сиромашни и лишени права. Демонстрације су преплавиле град. До 8. јануара око 100.000 радника из различитих фабрика придружило се штрајку. Тада је Гапон одлучио да се обрати цару Николају са петицијом у име радничке класе.

9. јануара 1905. године у Санкт Петербургу се догодила Крвава недеља. Све је почело као мирне демонстрације радника који су желели цару да предају своју петицију. Испред Зимског дворца дочекали су их стража и полиција.

Scherl/Global Look Press

Петиција

У документу није било ничег револуционарног: није се тражила абдикација цара нити се претило режиму. Петиција је имала пре свега захтеве као што су: осмочасовно радно време, слобода удруживања и „нормална плата”.

Ипак, наводили су се и неки политички захтеви, које Николај II, као аутократа, сигурно није био спреман да прихвати, а то су: „слобода и неповредивост личности, слобода говора, штампе, слобода окупљања, слобода савести у религијским питањима, раздвајање цркве од државе”, „једнакост свих пред законом” и „постепени прелазак земљишних поседа у власништво народа”.

Текст петиције се, међутим, завршавао мање-више лојалним обраћањем: „Ово су, Господаре, наше основне потребе... Нареди и обећај да ће их испунити и учинићеш Русију срећном и славном, а своје име ћеш записати у нашим срцима и срцима наших потомака за вечна времена. А ако не наредиш, ако се не одазовеш на нашу молбу, умрећемо овде, на овом тргу, пред твојим дворцем.” Испоставило се да је неке заиста чекала таква судбина.

9. јануара 1905. отац Гапон и његови следбеници изненада се суочавају са трупама испред Зимског дворца у Петербургу.

Getty Images

Реакција власти

Када су 9. јануара хиљаде радника из фабрика кренуле према дворцу, Николај II није био у граду. Два дана раније отишао је у Царско Село, јер су се појавиле гласине да револуционари (који нису имали везе са Гапоном) спремају атентат на њега. Вође радника су то знале, али они нису ни планирали да се лично сретну са царем. Било би довољно да неко од званичника прими њихову петицију и преда је Николају.

Надлежни су, међутим, изабрали другачију стратегију. „Одлучено је да се радницима не дозволи да приђу Зимском дворцу и да се употреби сила ако не послушају”, присећа се Александар Спиридович, генерал полиције који је био упознат са састанком у канцеларији министра унутрашњих послова. Званичници су се превише плашили провокација да би дозволили да гомила приђе дворцу. „Због неколико десетина правих револуционара власти су превиделе на десетине хиљада оданих радника!” записао је Спиридович са негодовањем.

Крвава недеља. Демонстрација у Санкт Петербургу

Getty Images

Масовна хистерија

Трагедија је била готово неизбежна. Око 30.000 војника стигло је у Санкт Петербург како би спречили раднике да се приближе Зимском дворцу. Упркос томе, десетине хиљада људи је ишло носећи портрете Николаја II и иконе, певајући патриотске песме, желећи да цару изнесу своје захтеве. Веровали су да војска неће пуцати на свој народ.

Погрешили су: војници су отворили ватру на ненаоружане људе. Козаци су на коњима јуришали на демонстранте, ударајући по њима бичевима и мачевима. Георгиј Гапон, који је предводио једну од колона демонстраната, једва је избегао смрт. Најмање 130 људи је погинуло тог дана, према званичној статистици, док су новине објавиле да је било 4.600 мртвих (што је мало вероватно).

Карикатура „Масакр у Русији“ у часопису L'Asino („Магарац“) посвећена Крвавој недељи. 5. фебруара, 1905.

Getty Images

За Крваву недељу 9. јануара најважније је било то што је јавност била шокирана и што је променила став према Николају II и његовом режиму. Отада је цар добио надимак „Николај Крвави”.

„Тако се догодило. Цар је жив, али нек почива у миру”, записао је Николај Варнашов после Крваве недеље. „Данас је пуцао у себе.” И мада је то било 13 година пре него што је Николај стварно убијен, Крвава недеља је била један од предзнака, почетак трагичног и туробног краја руске монархије.

И. Владимиров „Крвава недеља“

Getty Images

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!