1. Направили су је Швајцарци који се нису подносили
Пре Велике царске круне руски цареви су имали другу главну династичку инсигнију: Шапку Мономаха. Она је коришћена све док Катарина Велика, која је на власт дошла 1762. године, није одлучила да царске инсигније модернизује у складу са европском модом. Посао је поверила дворском јувелиру Швајцарцу Георгу Екарту и мајстору за дијаманте и његовом сународнику Жеремију Позјеу. Поставила је само један услов: како се не би мучила током 4-часовне церемоније, круна је трeбало да буде тешка највише 2 килограма.
Public Domain, Јуриј Белински/TASS
Екарт и Позје су били супарници у послу и нису се подносили. За два и по месеца, колико су имали на располагању да направе државну инсигнију, Екарт је Катарини чак написао жалбу, наводећи да Позјеова скица подсећа на православни храм. Он ју је „у гневу исцепао” и направио свој нацрт. Али Позје је у овом сукобу ипак тријумфовао, захваљајући добрим односима са Катарининим секретаром. Позје је царици лично испробао круну и осим погођене суме добио наградни бонус, док Екарт није добио чак ни договорени хонорар.
2. На глави су је носили једна царица и седам царева
Катаринина круна је постала трајна инсигнија. По наређењу њеног сина и наследника Павла I, одлучено је да се она више не раставља, већ да се само њен обод подешава према глави актуелног владара (што су могли да ураде само најискуснији дворски јувелири). Круну су носили само у посебним приликама: поводом празника, на пријемима и у дане жалости.
Public Domain
Осам чланова династије Романових носило је круну: Катарина II, Павле I, Петар III (посмртно крунисан), Александар I, Николај I, Александар II, Александар III и Николај II. У јавности круна је последњи пут ношена 1906. године на церемонији отварања прве Државне Думе.
Public Domain
3. Круну је на Западу покушао да прода „џелат” Романових
После убиства цара и његове породице многе драгоцености су доспеле у бољшевичке руке. За њих је основан Гохран, државни орган са задатком чувања сакупљених драгоцености, као и њиховог „обезличавања” и „реализације”: камење су вадили из накита и покушавали да га продају у иностранству за кредите и лојалност. Начелник Златног одељења Гохрана био је главни „џелат” царске породице Јаков Јуровски, човек који је организовао погубљење и спаљивање тела Романових.
Public Domain
Под руководством Јуровског, између осталог, одвијао се и покушај продаје круне. Али будућа продаја је одјекнула у међународној штампи и привукла велику пажњу јавности. Штампа је писала да су царски брилијанти умрљани крвљу. Негде од 1934. године по личном наређењу Стаљина обустављена је продаја царских драгоцености како се не би каљао углед партије. Комунисти нису гајили никакво поштовање према царској круни.
4. Круна има непроцењиву вредност
1920. године је процењено да круна вреди 52 милиона долара. У њу је уграђено преко пет хиљада драгуља укупне тежине 2.858 карата. Највећи камен је црвени спинел од скоро 400 карата.
Јуриј Сомов/Sputnik, Сергеј Бобиљов/TASS
1985. године круна је рестаурирана (после покушаја бољшевика да распродају драгоцености није све камење било на месту), а указом из 1998. године постала је део Дијамантског фонда Кремља. Тада је круна проглашена за непроцењиву вредност, што значи да је толико важна да се њена вредност не може изразити новцем.
5. Круна има дупликат
Званично се сматра да круна никада није напустила Русију. 1991. године забрањено је да напушта чак и територију московског Кремља. То је могуће учинити само по личном указу председника Русије и само у крајњем случају (на пример, у случају напада на Москву).
Public Domain
2012. године мајстори фабрике „Кристалл” у Смоленску (њих 60 на броју) направили су верну копију Велике царске круне. За разлику од оригинала, она има вредност. Осигурана је на 100 милиона долара. 2015. године копија је понуђена на аукцији за 1 милијарду рубаља (15 милиона долара по тадашњем курсу), али купац се није нашао.