Како се у Русији мењала власт: Ко је владао некада, а ко сад влада Русијом?

Кнез и дружина

Пир витезова код љубазног кнеза Владимира. 1888, Андреј Рјабушкин

Андреј Рјабушкин/Државни завичајни музеј Ростовски кремљ

Први облик владавине у Русији била је кнежевина. Далеко пре татарско-монголске најезде у појединим деловима земље су владали локални кнезови. Њихова главна функција у друштву је била да штите становништво од агресора и завојевача, као и од локалних разбојника. Кнезу је помагала његова „дружина“ (нека врста гарде). То су били људи блиски кнезу који су се борили за њега. Кнез је са „дружином“ штитио становништво, а становништво је њему плаћало годишњи данак, али није имало неког утицаја на његове активности.

Татарско-монголски утицај

Руски кнез у Златној Хорди.

В. Верешчагин

Отакако су Татари опустошили руске земље и поробили становништво, руски кнезови су морали добити одобрење од татарског владара да управљају на својој територији. Да би неко „званично“ постао кнез одређене руске територије морао је да оде у Златну хорду са многим поклонима, да „заради“ ферман као потврду указаног поверења. Руски кнезови, који су код куће били дични и благородни, у престоници Хорде су често морали да се понижавају – на пример, да прилазе канском престолу на коленима.

Хорда је утицала на руски политички систем још у његовом зачетку. Руски кнезови су у својим феудалним сукобима примењивали бруталност и лукавство татарских канова. Земљи је, међутим, било потребно јединство да би се пружио отпор Татарима и збацио њихов јарам. Постепено су московски кнезови постали најмоћнији. Московски кнез Иван Велики је имао титулу „великог кнеза“, а када је ујединио земљу против Татара, прогласио је себе за „цара“. То је титула коју су Руси позајмили са Истока. Уместо некадашње „дружине“ сада су око цара били „бољари“, тј. богате спахије и војсковође које су помагале цару у управљању земљом.

Доба царева

Земски Сабор

Сергеј Иванов

Први званични цар Русије био је Иван Грозни. Он је схватао колико је велика територија коју контролише и колико се разликују региони у њој, тј. како су им различите тежње и намере. Зато је око 1549. године сазвао Земски сабор на коме је окупио најутицајније људе (племиће, трговце, свештенике и војсковође). Они су дошли у Москву као представници становништва различитих делова Русије. Руски историчари тврде да је то облик представничке демократије карактеристичан за Русију, тј. демократија у којој не владају изабрани него одабрани.

Од 1549. до 1684. било је шездесетак оваквих Сабора. Сазивани су нерегуларно, ради решавања најважнијих државних питања. Цар и бољари нису могли ефикасно да владају из центра јер нису добро контролисали сва дешавања широм огромне земље.

Током 17. века се успостављала све боља веза између државног центра и периферија, и уједно се рађало руско племство. Чинили су га официри који су служили цару и бољарима, а заузврат су добијали земљу. Дато им је и право да на тој земљи поседују кметове, од којих су поједини регрутовани у време рата. Више није било потребе за Земским саборима јер су племићи широм земље служили цару и бољарима. Бољари су били највиши представници тог племства и имали су велики утицај на цара и његову политику. Са друге стране, они су били елита која није одржавала нити заступала потребе становништва.

Император и племство

Цар Михаил Фјодорович седи са бољарима у царским одајама.

Андреј Рјабушкин/Третјаковска галерија

Типичан облик европске владавине уведен је у Русији тек у време цара Петра Великог. Петар се обрачунао са бољарима који су имали велику власт у својим рукама и постао апсолутни владар, а сви остали су били његове слуге. Обавезао је све племиће да служе држави било као официри, било као чиновници. Увео је европски систем правосуђа и владавине са колегијумима (министарствима) и Правитељствујушчи Сенат, а Цркву је потчинио држави.

Петар Први је најпре физички или финансијски елиминисао најмоћнији слој старе елите, а затим је створио нову елиту делећи њеним представницима велике поседе и наследне титуле. Током 200 година, колико је постојала Руска империја, однос снага у њој је углавном био организован на следећи начин: племићи су зависили од својих кметова који су производили намирнице и робу, а држава је зависила од племства чији представници су ратовали, пословали и развијали технологије. Нестабилна равнотежа је коначно нарушена када је у Русији укинуто кметство.

Совјетски период

Свечано заседање Државног савета 7. маја 1901. године, на стогодишњицу оснивања.

Иља Рјепин/Руски музеј

Руски сељаци су скупо платили своју слободу – морали су да откупе од државе земљу коју су обрађивали. Тако је већина становништва постала још сиромашнија. Са друге стране, племство је остало без главног извора прихода и почело брзо да пропада.

Бољшевичка револуција је ставила тачку на стари поредак, али је совјетски систем у великој мери био копија царског система. Совјетска држава је створила сопствено „племство“, тј. Комунистичку партију.

28. конгрес Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Александар Стешанов/„Известия“/russiainphoto.ru

Партија је била интегрисана у државни апарат на свим нивоима. Становништво је само формално бирало партијске функционере, а заправо су вођа и његови „бољари“, тј. чланови Политбироа, постављали своје људе на све високе партијске функције.

У царској Русији је племство било наследно, а совјетско племство се могло изгубити за трен ока – искључењем из партије. Совјетски функционери су били именовани „одозго“ и зато нису представљали становништво и његове потребе. Напротив, понекад су имали потпуно супротне тежње. Будући да им звање „племића“ није било наследно, поједини корумпирани функционери су узимали мито и путем проневера стицали лично богатство. Такав систем је био осуђен на пропаст.

Руска Федерација

Kremlin.ru

После 1991. године Русија је постала председничка република са полупредседничким системом. То значи да народ изражава своју вољу бирајући законодавну (парламент, у Русији Федерална скупштина) и извршну власт (председник који бира премијера и одобрава формирану владу). Да би закон био донет морају га одобрити и Федерална скупштина и председник.

Законодавна, извршна и судска власт контролишу једна другу. Законодавно тело које усваја све законе може да изгласа неповерење влади и да захтева њену реформу. Са друге стране, председник у сваком тренутку може да распусти Државну думу (доњи дом парламента, тј. Федералне скупштине), а Савет Федерације (горњи дом парламента) може да опозове председника.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!