Момчило Минић из легендарне 63. падобранске: „Не дај Боже поново рата, али увек бих ратовао уз Русе“

Роман „63. тренутак вечности“ Момчила Минића говори о борбама на југословенско-албанској граници са албанским терористима и НАТО снагама. Књига је номинована за престижну руску награду „Златни витез“, чији су покровитељи председник Русије Владимир Путин, патријарх Руске православне цркве Кирил и парламент Руске Федерације. У ексклузивном интервјуу за Russia Beyond чувени падобранац а сада и писац говори о својим ратним данима на Кошарама и како је путовање у Русију променило његов живот.

Момчило Минић живи у Бечу. Веза преко Вибера нам се стално прекида, нешто трешти, пуца као да смо у рату. Момчило се присећа те паклене битке 1999. године која је ушла у историју Србије. 

„Ми смо бранили државну границу. Наша бригада је била у склопу свих осталих јединица. Имали смо свој рејон, који смо запоседали. Циљ је био спречити копнени улазак албанских терориста и НАТО снага на територију наше државе. Иако су у књизи споменуте и друге јединице, ја сам се базирао на борби наше 63. падобранске бригаде. И то су моја сећања, директног учесника тог рата.“

Момчило Минић каже да је у таквим борбама најтеже да се помириш с тим да можда нећеш доживети до јутра. 

„Падобранци не размишљају о тежини ствари. Немамо ни времена, немамо ни потребе. Имамо задатак који морамо да обавимо. Не могу се сетити да нисмо реализовали макар један задатак. Дани су били топли, ноћи су биле хладне, на већим висинама снег, сваки моменат вас може погодити снајпер или НАТО бомба из авиона. И сваки дан живиш под притиском: да ли ћеш дочекати сутрашњи дан...“

У таквим тренуцима човек почиње више да цени живот. Макар најмање ствари: шољу топле кафе у хладном јутру, неко умиљато штене у напуштеном селу. 

„Можда је то смешно или контрадикторно, али и у рату има радосних ствари. Кад прође ноћ и схваташ да си жив, кад седимо један поред другог на ратном подручју и говоримо о својим женама, деци, онима које смо оставили код куће, неко прича о свом псу, неко о мачки. 

Свака рутинска обавеза у дану који си преживео је радост, то може схватити само онај ко је доживео нешто слично. Били смо смештени у Дечанима, одлазили смо често у манастир, било нам је потребно то посебно задовољство.“

Момчило Минић каже да су падобранци елита сваке армије. Нису оставили на милост и немилост Албанцима, којима Женевска конвенција ништа не значи, ни једног рањеног или погинулог саборца. Макар било ризично по живот извлачили су сваког свог са бојишта. Сви припадници легендарне 63. падобранске бригаде су се вратили кући, неко жив, неко рањен, а неко у сандуку. Али вратили су се сви!

„Најтужнија ствар је када видиш како гину твоји другови. Пред мојим очима су 1999. погинула два наша падобранца. То су били млади момци, млађи од мене. Те ноћи НАТО авиони су бомбардовали наш положај. И једна бомба је пала директно у њихов ров. И више их није било, они су се буквално претворили у прах. А сат или два пре тога смо разговарали... То су страшне ствари. 

1998. године на Косову погинуо је мој начелник потпуковник Горан Остојић. То је била једна извиђачка група, која се кретала и албански терористи су пуцали у њих. Погодили су нашег начелника, који је био на челу те колоне, водио је ту групу. У српској војсци официри увек иду први. Наша екипа је кренула у његово извлачење. Тај рејон је у том моменту био албански, они су га контролисали. Без обзира на то група је кренула да извуче мртвог Горана Остојића и остале рањене момке. Успели су, али један падобранац није успео да уђе у возило због пуцњаве. И он је неколико дана и ноћи лутао шумом и на крају крајева стигао је пешке у базу. То је о томе колико су падобранци обучени да преживе у шуми, у планинама, у екстремалним условима. Спремнији смо од других војника и сви функционишемо као тим.“

Раме уз раме са Србима на Косову и Метохији ратовали су и руски добровољци. Већина њих је била под командом генерала Делића. Момчило Минић на КиМ није био са руским добровољцима, али их је видео раније у Босни и Херцеговини. И те сусрете никад неће заборавити. 

„То су велики борци, искусни и храбри. То је частан и поштен народ. Руси држе до своје части и боре се до краја на сваки могући начин. Не дај Боже поново рата, али ја бих увек ратовао уз Русе.“

Момчило се није враћао на Косово од тих ратних дана. На питање како оно изгледа из птичје перспективе, он се на тренутак замисли а затим тужно каже: 

„Косово изгледа увек лепо, и са неба и са земље...“

Момчило Минић се често састаје са својим ратним друговима и заједно се присећају Кошара. Та сећања је претворио у књигу која је неочекивано за њега доживела успех у Русији. 

„Ја сам се упознао са Јевгенијем Осенковим који руководи међународним руско-српским пројектом. И он ме је позвао у Вороњеж да промовишем моју књигу. Мени је било драго јер Вороњеж је падобрански град, 1930. године тамо је био извршен први падобрански десант, и руски падобранци су ме дочекали. И тада је моја књига била преведена на руски и стекла је велики успех. Сада штампамо већ друго издање. А ја се поново спремам за Русију на доделу награда 'Златни витез'.“

Момчило Минић и Јевгениј Осенков

Момчило Минић нам је обећао да ће нам једном детаљно испричати о својим путовањима по Русији, а таквим прича има напретек. 

Падобранац Минић је поред свега осталог и бајкер, па је на мотоциклу обишао Русију. Договорили смо се да се поново чујемо кад се врати са књижевном наградом из Пјатигорска. 

Прочитајте још - Генерал Делић: За 78 дана рата НАТО је уништио мање од 1% потенцијала Војске Југославије

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“