Откуд татарски кан на престолу Ивана Грозног?

Симеон Бекбулатович

Симеон Бекбулатович

Public domain
1480. године окончана је власт Златне хорде у руској земљи. Па како се онда догодило да је 90 година касније татарски хан, потомак Џингис-кана, постао Велики кнез целе Русије?

Иван Грозни, први руски цар, именовао је Симеона Бекбулатовича, татарског кнеза, за Великог кнеза целе Русије. Несумњиво се зна да је Симеон (рођен као Саин-Булат) пре тога примио хришћанство. Ипак, како је могуће да се татарски хан нашао на руском престолу? И то после свог зла које је Хорда нанела Русији? Па ипак, заиста је овај новопечени кнез седео на руском престолу Ивана Грозног читавих годину дана, издајући своје указе, све до Ивановог повратка на власт. Шта се заправо ту догодило? 

Замена за цара  

Не постоји једнозначан доказ о томе где је рођен Саин-Булат. Али, имао је моћне помоћнике који су му помогли да стигне до Москве. Потомак најстаријег сина Џингис-кана, Џучија, Саин је био нећак кнегиње Коченеј, која је изабрана за другу жену Ивана Грозног и крштена под именом Марија. Саин је дошао у Москву са њеном пратњом 1561. године.

Симеон Бекбулатович

1570. године Саин-Булат је постао кан града Касимова, центра Касимовског каната, који је Иван Грозни раније освојио. Од тог времена Саин-Булат је водио велики (главни) пук руске царске војске, тако да се сматрало да је он друга најмоћнија особа у земљи после цара. Како је татарски кнез могао да стекне такву славу? А оно што је уследило било је готово невероватно.

1573. године Саин-Булат је крштен под именом Симеон Бекбулатович, а у септембру 1575. године Иван Грозни га је поставио на престол као Великог кнеза целе Русије, док је сам задржао титулу московског кнеза. Иван је наставио да живи у Москви, на једном од својих имања у улици Арбат. Али, како истиче историчар Д. Володихин, „новац са именом Симеона није се ковао, стране дипломате са њим нису разговарале, његово име није било у војном регистру, а ризница и инсигније остали су под контролом Ивана IV.”

Иван Грозни

Како је Иван рекао Данијелу Силвестру, преводиоцу Британске руске компаније, Симеону је престол дао због „покварених и злих дела” која су чинили Иванови поданици, руски кнежеви. Али Иван је задржао контролу над ризницом и могао се вратити, како је тврдио, у било ком тренутку. Симеон није био крунисан нити изабран. Али био је довољно импозантна фигура да би га бољари поштовали као владара, јер је династија Џингис-кана, којој је припадао, сматрана за племенитију од Рјуриковича.

Зашто је све то било потребно?

Убрзо након што је Симеон постао Велики кнез, Иван, који се сада називао само „кнез Иван Васиљевич Московски”, обратио се Симеону са молбом. Понизно називајући себе и своје синове Иван и Федор (и то у деминутивном облику Иванец и Фјодорец) и обраћајући се Симеону као „Господару”, Иван га је замолио да подели „чланове двора, дворјане, бољаре, губернијске племиће и чиновнике”, тражећи „дозволу да се ослободимо оних који нам нису потребни.”

Руски коњаници са луковима у оклопима

Десет година раније, 1565. године, Иван је створио опричнину. Он је поделио руску земљу, тако што је стратешки најважније територије учинио својим власништвом. Овим потезом он је стару бољарску аристократију лишио њихових поседа. Сада је Иван само направио још један потез у овој „игри”. Тиме што је Симеона прогласио за Великог кнеза, Иван је заправо ефикасно укинуо све привилегије које је дао градовима, манастирима и личностима – све оне су постале неважеће и морале су бити обновљене под Симеоновом влашћу. Симеон, у суштини, није могао ништа учинити без Иванове дозволе, а овоме су руке биле одрешене. С обзиром да није био на власти, могао је да види како се његова наређења извршавају без сагласности Бољарске думе.

Џајлс Флечер, енглески амбасадор на двору цара Фјодора, сина Ивана Грозног, записао је крајем 16. века: „Он је натерао новог владара да одузме све повеље о поседима додељене епископима и манастирима, којима су се они служили већ неколико столећа. Све оне су биле уништене. Након тога, наводно незадовољан таквим поступком и лошом владавином новог господара, опет је узео скиптар и привидно угађајући цркви и свештенству, дозволио да се повеље обнове, и поделио поседе сада у своје име, задржавајући и присаједињујући царском поседу онолико земље колико је он желео”. Међутим, не постоје јасни докази о томе да је Симеон одузео цркви поседе.     

Издање Флечеровог дела о Русији

Постоје и невероватнија објашњења. Неки су тврдили да је Иван добио предсказање да ће московски цар умрети те године (1575-1576; у Русији је у то време Нова година почињала  1. септембра). Други савременици су тврдили да је Иван хтео да „провери” да ли су му поданици верни.

Постоји на десетине тумачења ове историјске чињенице и још увек нема консензуса. Сумирајући све различите верзије, савремени историчар Доналд Островски у свом чланку из 2012. године каже да је овај потез вероватно био изазван Ивановом жељом да се привремено ослободи својих обавеза према Бољарској думи и да буде слободнији у својим акцијама, баш као што је Данијел Силвестер тврдио да му је Иван рекао.

Срећан крај?

Изненађујуће је што се Симеонова краткотрајна владавина није завршила вешањем, јер је био потомак Џингис-кана и бивши Касимовски кан. Када је Иван поново узео власт, велики градови попут Твера и Торжока дати су Симеону као наследна земља, а Симеон је постао велики кнез Тверски. Твер је био упориште на западним границама руског царства, а Ивану је био потребан искусан војсковођа као Симеон, јер је ускоро требало да почне Ливонски рат. 1577, 1580 и 1581. године Симеон је поново био предводник главног пука..

Баскаци (представници татарско-монголске власти)

После смрти Ивана Грозног 1581. године Симеон је брзо изгубио све титуле и привилегије. Према гласинама, ослепели су га како би спречили могућност његовог доласка на престол, али највероватније је то само легенда. Оно што је тачно је да га је Лажни Димитрије I, самозвани руски цар, послао у Кирило-Белозерски манастир, да би га следећи цар Василије Шујски исте године послао још даље у манастир Соловки на Белом мору.

Симеон се вратио у Москву, град у којем је некада владао, тек 1613. године, исте године када је Михаил Романов, први цар нове династије, заузео престол. Симеон је умро 1616. године у Москви и сахрањен је у Симоновом манастиру поред супруге.

Прочитајте такође! Пет раздобља када се Русија нашла на граници нестанка

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“