ГУЛАГ: Главни логори совјетског казнено-поправног система

Данас се на Западу реч „гулаг“ често користи за сваки совјетски затвор, али је то погрешно. Систем ГУЛАГ (Главна управа логора и затвора) појавио се 1930. године и постојао три деценије. Укинут је 1960. године.

Гулаг је био својеврсна „држава у држави“. То је била мрежа од преко 30.000 затвора. Гулаг се најчешће асоцира са именом Јосифа Стаљина јер је настао за време његове владавине. Милиони затвореника Гулага су подизали градове, копали канале, градили фабрике, копали злато и уран и прилагођавали за живот неприступачне пределе изнад Поларног круга и на Колими.

Према подацима Музеја историје Гулага, кроз логоре и затворе овога система прошло је 20 милиона људи. Живот је изгубило најмање 1,7 милиона – што од глади, што од тешког рада или болести, а многи су једноставно стрељани. Међу њима је било криминалаца, али и потпуно невиних људи, такозваних „политичких“ затвореника.

Немогуће је на једном месту описати све затворе система ГУЛАГ, па смо издвојили неколико најважнијих, тј. најјезивијих, најбројнијих, и у економском смислу најпродуктивнијих.

1. Соловецки логор посебне намене (СЛОН)

Локација: Соловецка острва (1.400 км северно од Москве)

Постојао у периоду: 1923-1933.

Највећи број затвореника: 71.800 људи

Соловецки логор је „претеча“ свих осталих совјетских логора. Он је и настао далеко пре него што је створен систем ГУЛАГ. Такозвани „Слон“ је био пробни полигон на коме се проверавала схема масовног коришћења затвореничке радне снаге. „Ту је почело коришћење радне снаге затвореника“, рекао је за радио-станицу „Ехо Москве“ Леонид Бородкин, руководилац Центра за економску историју Московског државног универзитета „Ломоносов“.

На хладним острвима Белог мора десетине хиљада затвореника су крчиле шуме, градиле путеве и исушивале мочваре. У почетку је режим рада био релативно благ, али је власт крајем 1920-их одлучила да га максимално отежа. Чувари су непослушне затворенике тукли штаповима, давили у води и мучили на друге начине. Александар Солжењицин је у роману „Архипелаг Гулаг“ окарактерисао Соловецки логор као „Поларни Аушвиц“.

Слон је укинут током 1930-их, а затвореници су пребачени у друге затворе. Затворски систем је добро функционисао и дошло је време да се прошири на целу територију огромне земље.

2. Беломорско-балтички казнено-поправни логор (Белбалтлаг)

Локација: Карелија (1.100 км северно од Москве)

Постојао у периоду: 1931-1941.

Највећи број затвореника: 108.000

Оснивањем Белбалтлага отворена је нова страница у историји „великих грађевинских подухвата комунизма“, тј. крупних пројеката који су реализовани углавном помоћу радне снаге затвореника. Нови затвор је добио задатак да споји Бело море са Оњешким језером, тј. да изгради канал дугачак 227 километара.

Затвореници Белбалтлага су испунили план: канал је био завршен у лето 1933. године. Радили су у суровим условима. Од средстава су имали само лопате, пијуке, и други ручни алат, без тешке технике. Онај ко не испуни норму добијао је мањи оброк и дужу затворску казну. Према званичним подацима, у изградњи Беломорканала живот је изгубило 12.000 људи.

„Гулаг је од изградње Беломорканала почео да се доживљава као нешто нормално, као позадина животне свакодневице“, пише лист „Новая газета“. Уследили су и други грађевински пројекти у којима су радиле и умирале хиљаде затвореника. Белбалтлаг је постојао до 1941. године. Укинут је због почетка Великог отаџбинског рата.

3. Бајкалско-амурски казнено-поправни логор (Бамлаг)

Локација: Амурска област (7.700 км источно од Москве)

Постојао у периоду: 1932-1938.

Највећи број затвореника: 200.000

Бајкалско-амурска магистрала (БАМ) била је џиновски пројекат, чак и у поређењу са другим градилиштима у којима је учествовао Гулаг. Требало је направити 4.000 километара пруге од Тајшета (Сибир) до града Совјетска Гавањ (руски Далеки исток). На изградњу ове пруге затвореници су довожени из целог СССР-а.

„Овде је као нигде другде спровођен у дело гвоздени закон: ’Ко не ради, тај не једе’. Ако нека деоница пруге не би била завршена у предвиђеном року администрација логора је одмах повећавала радни дан. Радило се по шеснаест, па чак и осамнаест сати“, пише историчар Сергеј Папков у књизи „Стаљинов терор у Сибиру“. Међутим, због ниске ефикасности рада у најтежим могућим условима (то је заправо био ропски рад) изградња БАМ-а није завршена пре почетка рата, а после рата је одложена све до 1980-их. У довршавању пруге нису учествовали затвореници.

4. Дмитровски казнено-поправни логор (Дмитровлаг)

Локација: Подмосковље

Постојао у периоду: 1932-1938.

Највећи број затвореника: 192.000

Други велики грађевински пројекат у коме су као радна снага коришћени затвореници Гулага била је изградња канала између реке Москве и Волге. И овде су услови рада били тешки, али у поређењу са другим логорима сматрало се да су изузетно повољни.

„Дмитровски логор је служио као својеврсни излог Гулага. У њему је смртност била прилично ниска, водила се евиденција о радним данима, затвореници су примали плату и по заслузи су ослобађани пре рока“, објашњава Иља Удовенко, старији научни сарадник Музеја историје Гулага. Важан фактор је била близина Москве, јер једно је када хиљаде затвореника умиру у шумама Сибира и нико не зна за то, а сасвим друго је када то могу видети житељи главног града.

5. Североисточни казнено-поправни логор (Севостлаг)

Локација: Колима (10.300 км источно од Москве)

Постојао у периоду: 1932-1952.

Највећи број затвореника: 190.000

Колима је била супротност „престоничком“ Дмитровлагу. СССР није штедео затворенике послате на обалу Охотског мора да копају злато и калај, и да на неприступачном терену праве инфраструктуру отпорну на сурову климу (управо током 1930-их саграђен је регионални центар Магадан).

База за урбанизацију Колиме био је Севостлаг, затвор под управом државне компаније „Дальстрой“, задужене за индустријализацију руског Далеког истока. Правно гледано, „Дальстрой“ није био део система ГУЛАГ, али су услови у њему крајем 1930-их били подједнако тешки.

„Да се здрав младић у логору... у златном руднику на зимском ваздуху потпуно сатре било је потребно да ради 20-30 дана по 16 сати без одмора, да буде све време гладан и поцепан, да на минус 60 степени ноћива у шатору направљеном од бушне цираде... Све је то много пута проверено“, написао је о логорима Колиме Варлам Шаламов, који је тамо провео 10 година. Према доступним подацима, у колимским логорима је живот изгубило најмање 150.000 људи

6. Нориљски казнено-поправни логор (Нориљлаг)

Локација: Нориљск (2.800 км североисточно од Москве)

Постојао у периоду: 1935-1956.

Највећи број затвореника: 72.000

Данас је Нориљск са 179.000 становника највећи град на свету подигнут изнад Поларног круга. Њега су током 1930-их, као и Магадан, градили затвореници Гулага. Совјетској индустрији су били неопходни метали, а Нориљск је никао око рудника бакра и никла у коме су такође радили лограши.

„Нориљски логори нису били најстрашнији у систему ГУЛАГ“, истиче нориљски новинар Станислав Стрјучков. „Затвореници су у Нориљску увек третирани као значајно средство за рад, и за испуњење плана“. У Нориљлаг су углавном упућивани млади и здрави затвореници, способни да раде у условима Крајњег севера. Због тога је и смртност у Нориљлагу била мања него на Колими и градилиштима Бајкалско-амурске железничке магистрале.

7. Воркутиски казнено-поправни логор (Воркутлаг)

Локација: Воркута (1.800 км североисточно од Москве)

Постојао у периоду:1938-1960.

Највећи број затвореника: 72.900

Воркута је такође град изнад Поларног круга који су подигли затвореници Гулага. Историјат Воркутлага је врло сличан Нориљску, с том разликом што је овде главни био рудник угља. У време рата Воркутлаг је постао нарочито важан, не само зато што је снабдевао земљу угљем, него и зато што је примао „посебно опасне“ криминалце осуђене на робијашки рад.

Дневна норма се стално увећавала, а посао је био веома тежак. Незадовољство затвореника је достигло врхунац 1942. године када је у једном затвору избила Уст-Усинска побуна. „Била је то једина оружана акција затвореника током целог рата“, коментарише ову побуну историчар Николај Упадишев.

Стотине затвореника су разоружале чуваре, преузеле њихово оружје и покушале да подстакну житеље околних села на бунт. На крају су побуну угушили одреди Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД).

Овде можете прочитати више о Уст-Усинској побуни.

8. Карагандински казнено-поправни логор (Карлаг)

Локација: близу Караганде, Казахстан (3.000 км источно од Москве)

Постојао у периоду: 1931-1959.

Највећи број затвореника: 65.000

За разлику од логора који су били везани за „велике грађевинске пројекте“, совјетска власт је Карлаг основала као трајну установу. Задатак затвореника Карлага био је да обезбеђују храну, одело и друге производе за цео Северни Казахстан. „Заточеници логора нису никада престајали да раде: када је било топло радили су у пољу, а када је хладно у фабрикама“, пише казахстанско издање „Vласть“.

У Карлаг су масовно упућивани „политички затвореници“, укључујући и представнике депортованих народа, и оне који су били осумњичени за сарадњу са Немцима током рата. У оквиру овог логора је функционисао и злогласни АЛЖИР, тј. „Акмолински логор за жене издајника отаџбине“, где су држане жене и деца људи осуђених за издају СССР-а. По совјетским законима, сродство са издајником је такође третирано као злочин. Некима се чак и „посрећило“ да се роде у логору. Наиме, од 1931. до 1959. године у Карлагу је рођено 1.507 дечака и девојчица.

Материјал је припремљен уз помоћ сарадника Музеја историје Гулага.