Саракамиш: Како је 1914. руска армија до ногу потукла војску Енвер-паше

Виновник трагедије био је Енвер-паша, млади војни министар Турске. Он је још за живота добио надимак „турски Наполеон“. Он је испланирао да пешадија Треће армије пређе планинске гребене, зађе у позадину Кавкаске армије и заузме станицу Сарикамиш која је Русима служила за снабдевање.

Турци нису марили за то што њихова војска уопште нема зимске крзнене шињеле, пише доктор историје Николај Лисенко. Нису имали ни специјалну опрему, планинске топове и друго потребно наоружање. Против ове грандиозне авантуре били су скоро сви генерали турске Треће армије, а међу њима и њен командант Хасан Изет-паша. Али то није зауставило „турског Наполеона“, тако да је 150.000 турских војника кренуло у поход заједно са курдским устаницима.

Напад је почео 21. децембра 1914. године. Турци су успели да заробе 750 руских војника на челу са пуковником Кутателидзеом, а 22. децембра је почела битка за Сарикамиш.

На -20 степени Целзијуса је дувала врло јака снежна мећава, тако да ни дању видљивост није била већа од 150 метара. Огроман број турских војника се смрзао буквално пред својим командирима. Неколико јединица деветог корпуса се изгубило у планинама. Сви они су изгинули у беспућима. Две турске дивизије десетог корпуса су кренуле из Ита и Тортума различитим путевима, а онда су изгубиле оријентацију и отвориле ватру једна на другу. Када се ујутру испоставило да је у питању грешка већ је изгинуло 2.000 људи.

И поред свега, ноћу уочи 25. децембра Енвер-паша је издао наређење да трупе крену у општи напад. Он је говорио да војску у Сарикамишу чекају топле собе, резерве хране и слава победника. Јуришала су два турска корпуса, а Руси су имали само два батаљона Друге кубанске пешадијске бригаде, две дружине јерменских добровољаца и 200 питомаца ниже официрске школе. Поред стрељачког оружја имали су два топа и осам митраљеза.

Генерал Александар Мишлајевски је затражио појачање са фронта, али је оно било удаљено 100 километара. Мишлајевски је изненада изгубио самоконтролу и покушао да нареди повлачење, а кад му није пошло за руком отпутовао је у Тифлис. У Сарикамиш је стигао генерал Николај Јуденич и преузео команду над Другим туркестанским корпусом, а борбеним дејствима целог војног контингента у Сарикамишу руководио је генерал Берхман, командант Првог кавкаског корпуса.

Одред руских козака 1914. године.

Из слободних извора.

Борбе су вођене за сваку кућу и сваку коту. Битка на живот и смрт вођена је за коту Орловско гнездо. Онога ко ту битку изгуби чекала је смрт у снежним планинским врлетима. Пресудни дан је био 30. децембар, када су до Сарикамиша стигли пешадинци повучени са фронта. Били су то козаци са реке Кубањ. Озлојеђени због усиљеног марша по таквој хладноћи нису штедели непријатеља, нити су држали заробљенике. Завршни ударац су Турцима задали Терски козаци из одреда генерала Габајева. Било је то 12. јануара 1915. године код села Горнес. У изненадном ноћном нападу заробљени су остаци турске 30. пешадијске дивизије заједно са њеним командантом, пуковником Мухамедом Фети-бегом.

Војна комисија турског Генералштаба окривила је за пораз и стрељала команданта 11. корпуса који је пасивно дејствовао у време јуриша на Сарикамиш. Руска Кавкаска армија је у Сарикамишкој бици такође поднела велике губитке. Према различитим изворима убијено је, рањено, промрзло и нестало од 26.000 до 35.000 руских војника.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!