92-годишњи Рус ратовао са Србима против Турака: Истина или мистификација?

Public domain, Russia Beyond
Василиј Кочетков је у руској армији служио невероватно дуго – укупно 81 годину, од Александра I до Александра III. Учествовао је у 10 ратова и добио 23 медаље. Штета је што све то лако може бити и легенда...

У граду Уљановску на булевару Нови венац грађани су се 2013. године спремали да свечано подигну споменик чувеном „војнику тројице императора“ Василију Кочеткову који је био родом из Симбирске губерније. Јавност се, међутим, узбунила. Неко би помислио да руско друштво не поштује подвиге својих јунака, али не ради се о томе.

Један од пројеката споменика

Стручњаци за архиве и историју Уљановска с правом су затражили доказе невероватних подвига Василија Кочеткова. Наиме, сви подаци о његовим подвизима имају један исти извор, а то је чланак „Изузетан војник“, објављен у листу „Правительственный вестник“ 2. септембра 1892. године. Затим је у октобру исти текст објављен и у листу „Вестник военного духовенства“, а у јануару 1893. га је објавио веома популарни лист „Всемирная иллюстрация“. И шта тамо пише о Кочеткову?

Стогодишњи ратник

Чланак опочиње овако: „У Белозерску, у Новгородској губернији, 30. маја ове године возом из Санкт Петербурга је отишао у завичај, у Симбирску губернију, и напрасно се упокојио од парализе срца један од најстаријих војника руске армије, пензионисани огњар императорске гарде коњичко-артиљеријске бригаде Василиј Николајевич Кочетков. Живео је 107 година, од тога је преко 60 година служио у армији као активни војник“.

Императорска гардијска коњичко-артиљеријска бригада, огњар.

Према овом чланку, Кочетков је рођен 1785. године у војничкој породици. У гарнизонску школу је уписан као кантониста. Почео је као пуковски музичар да би са 26 година ступио у Гренадирски пук императорске гарде, елитну јединицу императорске армије. Тамо су примали посебно високе и наочите људе. Кочетков је учествовао у Бородинској бици, а затим је са руским трупама ушао у Париз. Касније је као војник Павловског пука учествовао у руско-турском рату, гушењу пољског устанка 1830-1831. и заузимању Варшаве.

Имао је 48 година када је 1833. прешао у Коњичко-пионирску дивизију императорске гарде, а 1843. је пребачен на Кавказ, где је служио у 17. нижњеновгородском драгунском пуку – најубојитијој јединици Руске императорске армије. У ту јединицу су пребацивани племићи који су рашчињени због двобоја. Кочетков је на Кавказу два пута рањен, био је заробљен и побегао је из заробљеништва.

Дворски гардиста испред стражаре. Санкт Петербург, Дворски трг.

Са 64 године је био принуђен да положи испит за стицање официрског звања, али га се одрекао јер је желео да буде обичан војник. Повећана му је плата и додате су му сребрне нашивке на мундир. Пензионисан је 1851. године, али се 1853. вратио у војску да у Кримском рату брани Севастопољ.

Затим је 1862. постао дворски гренадир, а 1869. је послат у Туркестан, и тада је, судећи по чланку, император Александар II лично испратио 84-годишњег Кочеткова у ту експедицију. После тога је Кочетков 1873. године учествовао у тромесечном Хивинском походу кроз пустињу.

Хивински поход 1873. године. Туркестански одред прелази кроз „мртви песак“ према изворима Адам Крилган, 1888. Уље на платну 179х321.

Затим је ангажован да прати императорски воз, а 1876. године се 92-годишњи ветеран сам пријавио као добровољац да ратује против Турака за слободу Србије и Црне Горе. Тако је Кочетков учествовао и у руско-турском рату 1877-1878, где је изгубио леву ногу. После тога је још 13 година (до 1891) служио у коњичко-артиљеријској бригади императорске гарде. Све у свему, учествовао је у 10 ратних кампања, шест пута је рањен и награђен је са 23 крста и медаље.

Звучи невероватно, зар не? Зато су се историчари и побунили.

Колико ту има истине?

Војник Василиј Кочетков. Цртеж Петра Бореља. „Всемирная иллюстрација“, бр. 1249 од 1. јануара 1893. године.

Сликар Петар Борел је нацртао Василија Кочеткова по фотографији направљеној 20. маја 1892. године, 11 дана пре него што је Василиј Николајевич умро у Витегри, у Олоњецкој области. И тај цртеж је његова једина слика која је сачувана. У то време је Борел био угледан 63-годишњи сликар и веома популаран илустратор, чувен по својој збирци „Портрети личности које су се истакле или командовале јединицама у ратовима 1853, 1854, 1855. и 1856. године“ објављеној 1857-1863.

Истраживач ове теме Сергеј Тјуљаков наводи сећања на Петра Борела: он је био „човек педантан, чак и ситничав. Све је до детаља проверавао, поготово ако је сликао са цртежа других сликара“. Претпоставимо да се човек кога је Борел насликао заиста звао Василиј Кочетков. Али шта да мислимо о подвизима? Да ли је све то истина или мистификација? Предлажемо вам да сами изведете закључак, а ми ћемо овде само навести аргументе за и против.

Аргументи против

У Уљановском историјском архиву нема података о Кочеткову. Треба, међутим, имати у виду да је у том архиву 1864. године избио пожар и многи документи су изгорели. О Кочеткову никада нису писали ни историчари ни аутори мемоара. Не помиње га чак ни губернијска научна архивска комисија која се специјално бавила потрагом за сличним случајевима.

Румунски крст „За прелазак преко Дунава“.

На гравири са Кочетковљевим ликом има само десет награда, а у чланку пише да их је било 23. Уљановски истраживач Василиј Ахмеров објавио је одговор на званичан допис Руском државном војноисторијском музеју. Директорка архива, заслужна архивска службеница Русије Ирина Гаркуша, у одговору наводи да је Кочетков на гравири приказан „у униформи Гардијске коњичко-артиљеријске бригаде са нашивкама за службу после истека војног рока... На еполетама се види једна широка штрафта. То је обележје наредника или старијег водника. На њима се назире и иницијал „А“ (вероватно иницијал императора Александра II). На грудима му је... орденска плочица за оликовања која садржи два крста, шест медаља (није могуће идентификовати их) и румунски Гвоздени или Дунавски крст (добијао се за прелазак преко Дунава у руско-турском рату 1877-1878). Под орденском плочицом је крст за службу на Кавказу“.

Руски крст „За службу на Кавказу“ са мачевима.

То су објективни подаци о Василију Кочеткову. Његова два крста су „војничка“ одличја Светог Георгија 3. и 4. степена која се носе заједно. То су почасна признања, али нису јединствена, као што нису ни Дунавски и Кавкаски крст.

У чланку пише: „Његов мунидр је био реткост, јер је на еполетама био украшен спојеним иницијалима тројице у Богу почивших императора: Александра I, Николаја I и Александра II, а на левом рукаву у осам редова нашивке од трака и врпци везених златом и сребром. На врату и на грудима Кочетков је имао 23 крста и медаље“. Као што видимо, на слици нема 8 редова нашивке и нема 23 крста и медаље.

И најзад, нема никаквих записа и сведочанстава о томе да је Александар II лично испратио Кочеткова у Туркестан. Веома је сумњив податак да је Кочетков са 93 године преживео ампутацију ноге на терену у ратним условима, а затим још и наставио службу. Зар би велики хирург Николај Пирогов, који је тада руководио медицинским персоналом руске армије, пропустио да опише тако јединствен случај? Све су то питања без одговора.

А можда и није мистификација?

У Руском војноисторијском архиву ипак постоје документи посвећени В. Н. Кочеткову. То је телеграм В. Е. Строганова, лекара Белозерске болнице, упућен Главном штабу. Строганов моли за дозволу да се Кочетков сахрани уз војне почасти. Строганов овако описује Кочеткова: „Носилац Георгија 2. степена, био у свим биткама од Бородина до Шипке, пратио цара када је воз слетео са шина 17. октобра [1888]“. Војни министар П. С. Вановски је посумњао у ове податке и наложио да се они провере, о чему је писмом обавештен војни старешина Белозерска.

Александар Фјодорович Першаков, „Портрет Петра Вановског“.

Нема других докумената где се помиње Кочетков. Архив је у свом одговору скренуо пажњу на чињеницу да „у научно-информативном апарату архива Василиј Николајевич Кочетков није заведен као војник руске армије“. Нису претраживани спискови јединица у којима је Кочетков можда служио, али директорка архива с правом констатује да је такво претраживање „дуг и напоран посао без гарантованог позитивног резултата“.

Ми знамо како је изгледао Кочетков, а то је можда и најважније. Сергеј Тјуљаков истиче да он није приказан у парадној, него у радној униформи, што значи да можда није окачио на себе све 23 награде. Између Дунавског и Кавкаског крста је било двадесетак година, али стари војник је могао учествовати и у Кавкаској кампањи и у ослобађању Бугарске. Заиста се виде и нашивке на рукавима (мада их нема осам). А у селу Спаско, одакле је Кочетков родом, и данас живе људи са тим презименом. Истина, не може се са сигурношћу тврдити да су то његови рођаци или потомци.

Главно питање је да ли су листови „Правительственный вестник“ и „Всемирная иллюстрация“ могли фалсификовати податке о Кочеткову?

Русија се 1892. године наоружавала јер је био склопљен савез са Француском против Немачке и Пруске којима је владао нестабилни и импулсивни Вилхелм II. У току су биле кадровске промене у армији, рационализација војних ресурса и трошкова. Све је то могло пољуљати престиж армије у руском друштву. Сетимо се да је чланак објављен 2. септембра 1892. године, када су још биле у току прославе 180. годишњице Бородинске битке, а Кочетков је, судећи по чланку, био њен учесник. И најзад, о овој теми се још увек прича, и да није било неколико сумњичавих стручњака у Уљановску би већ стајао споменик „војнику тројице императора“.

Случевски Константин Константинович, песник, активни грађански саветник.

Главни уредник листа „Правительственный вестник“ био је Константин Случевски, син сенатора и најбољи ученик Првог кадетског корпуса. У иностранству је стекао звање доктора филозофије и вратио се у Русију. Седам година је служио у Министарству унутрашњих послова, а затим 17 година у Министарству државне имовине, да би 1891. године у звању чиновника V класе за посебно поверљиве послове (веома високо звање!) именован за главног уредника главног листа Министарства унутрашњих послова. Уз све то, Случевски је био и плодан књижевник и публициста, и прочуо се као песник симболиста. У младости је критиковао идеје Писарева и Чернишевског, а крајем 1980-их је пратио великог кнеза Владимира Александровича (млађег брата императора Александра III) на пропутовању кроз Русију. Све у свему, био је „проверен“ човек. Чак је имао и дворски чин настојника двора. Да ли је К. К. Случевски био кадар да допусти „мали“ фалсификат у славу руског оружја? Нека свако сам размисли о одговору на ово питање.

На крају крајева, о Василију Николајевичу Кочеткову можемо рећи следеће: такав војник, ветеран и јунак неколиких ратова, носилац два Георгијевска војничка крста, а такође Дунавског и Кавкаског крста, вероватно је постојао. Али велика је вероватноћа да су његове ратне заслуге преувеличане. Могуће је да се у његовој биографији „стопило“ неколико биографија различитих војника. Уосталом, документи села Спаско, где је Кочетков рођен, још нису истражени, што ће рећи да цела ова прича може имати и наставак.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“