Како је Русија ослободила Балкан

1. „Десетине, стотине хиљада хришћана се убијају као штетна шуга, искорењују се и бришу са лица земље. Наша браћа умиру гледајући како им на њихове очи обешчашћују сестре, мајке су приморане да гледају како бацају њихову одојчад увис и дочекују на бајонете, насеља се истребљују, цркве се растурају у парампарчад“ – тако је Фјодор Достојевски у „Пишчевом дневнику“ бурно реаговао на брутално насиље којим су Турци угушили Априлски устанак у Бугарској 1876. године.

2. Крајем 19. века Османлијско царство је у великој мери изгубило некадашњу моћ и славу. Румунија, Србија и Црна Гора су се фактички ослободиле власти султана. Још увек нису биле званично признате у свету, и даље су биле у вазалном односу и плаћале данак Турцима, али су фактички већ биле самосталне државе. Најмање среће су имали Бугари. Они су били у непосредној близини центра Високе Порте и нису могли да васпоставе своју државу. Сви њихови покушаји покретања ослободилачке борбе немилосрдно су угушени у крви.

3. Окрутност према Бугарима је изазвала талас негодовања у целом свету, па и у Руској империји. Када су у октобру 1876. године Србија и Црна Гора објавиле рат Османлијском царству, преко 5.000 руских добровољаца је отишло на Балкан да се бори против Турака. „Спахија, сељак, пензионисани војник, официр – сви су кренули у рат где се заједно са крвљу браће Срба већ проливала и руска крв“, писао је безимени савременик тих догађаја. (С. Кочуков. „Руски војник у балканској кризи средином 1870-их“. Саратов, 2011). Па ипак, савезници су овај рат изгубили.

4. Наредне године је Турцима објавила рат Русија. Кључну улогу у томе није одиграла власт него јавност која је буквално приморала императора Александра II да испуни свој морални дуг према братском народу и казни окрутне Турке. „У рат! Ми смо јачи од свих!“, позивао је Достојевски.

5. Двеста хиљада руских војника заједно са шест дружина бугарских добровољаца ушло је 24. априла 1877. на територију савезничке Румуније. Ове трупе су у јуну форсирале Дунав и прешле у османлијску Бугарску. „Отргнути од Турака Бугарску, земљу у којој су они извршили толико злочина“ – тако је циљ рата формулисан у званичним документима руског Генералштаба. (Руско-турски рат: поглед из руског и бугарског угла. 1877-1878. Зборник сећања. Москва, 2017).

6. У првом периоду рата руска армија је била више него успешна. Руси су муњевито заузели стратешки важну тврђаву Никопољ, попели се на крајње важан превој Шипку преко Старе планине, чиме им је фактички био отворен директан пут према Константинопољу (Истамбулу).

7. Међутим, није било довољно резерви за одлучан марш на турску престоницу. Поред тога, Турци су приредили Русима непријатно изненађење. Двадесет хиљада турских војника Осман-паше неочекивано је заузело Плевну, онемогућивши Русима даље продирање и угрозивши њихов прелазак преко Дунава. „Да су Турци били мобилнији наша армија би могла у најбољем случају бити протерана преко реке, а у најгорем потопљена у њој“ – писао је познати сликар ратних сцена Василиј Верешчагин који је учествовао у том рату. 

8. Борбена дејства нису вођена само на Балкану него и на Кавказу, али је главно поприште била Бугарска, тако да су и Руска и Османлијска империја третирале кавкаско ратиште као мање важно. Херојска епизода на том ратишту била је одбрана тврђаве Бајазет, у којој се налазио мањи руски гарнизон (1.500 људи). Руси су 23 дана одбијали нападе бројнијег непријатеља (20.000), све док нису пробили обруч.

9. Руској војсци је било најтеже у августу 1877. године када су Турци покушали да преузму иницијативу у рату. Четрдесет хиљада турских војника је кренуло у напад на превој Шипку, који је бранило само 7.000 Руса и Бугара. Браниоци су одбили напад уз велике своје (2.500 људи) и непријатељске (6.000) губитке.

10. Кључни град у руско-турском сукобу и даље је била Плевна. Турци су у њој издржали неколико напада у којима је проливено много крви. Остали су у граду до почетка зиме, све док Руси нису пресекли пут за Софију којим се снабдевао гарнизон. Осман-паша је 10. децембра кренуо у пробој обруча али је доживео неуспех и капитулирао.

11. Када је Плевна најзад заузета руска команда је одлучила да не одмара војску преко зиме него да крене у велику офанзиву на свим фронтовима. Оваквој одлуци је ишла у прилог чињеница да је Русија имала апсолутну надмоћ у живој сили на балканском ратишту – 554.000 руских и 47.000 румунских војника против 183.000 Турака. Поред тога, после пада Плевне поново им се придружила Србија.

12. У офанзиви су Турци разбијени код Филипопоља (данашњи Пловдив) и без битке су напустили Адрианопољ (Једрене), тако да су руске трупе стигле до Константинопоља. Тада се у конфликт умешала Велика Британија изјавивши да је заузимање Османлијске престонице (па макар и привремено) недопустиво. Ескадра адмирала Хорнбија са шест оклопњача и фрегата ушла је 13. фебруара у Дарданеле и укотвила се у Мраморном мору.

13. Русија није била спремна да зарати против Енглеза па је 3. марта 1878. склопила мир са Турцима у Сан Стефану. Према том мировном споразуму Османлијска империја је уступила Русији део територија на Кавказу и Балкану и признала независност Румуније, Србије и Црне Горе, као и аутономију Босне и Херцеговине. Најважнији услов мировног споразума било је васпостављање бугарске државе која је обухватала огромну територију од Црног до Егејског мора. Такође, било је предвиђено да Бугарска првих неколико година буде под непосредном руском управом.

14. Европске земље су биле шокиране тако наглим јачањем руских позиција на Балкану. Руси су фактички добили излаз на Средоземно море преко Бугарске која је сада била њихов сателит. На иницијативу Британаца великом брзином се формирала антируска коалиција, што је руски амбасадор у Константинопољу Николај Игнатјев овако прокоментарисао: „Нама је Европа дала право само да бијемо Турке, проливамо руску крв и трошимо руски новац, а никако да од тога сами имамо корист, нити да од тога имају корист наша једноверна браћа по сопсвеном нахођењу“. (Руско-турски рат: поглед из руског и бугарског угла. 1877-1878. Зборник сећања. Москва, 2017).

15. Русија се фактички суочила са опасношћу избијања рата против уједињене Европе и била принуђена да пристане на преиспитивање услова Санстефанског мира на међународном конгресу у Берлину исте 1878. године. Тада је независност Румуније, Србије и Црне Горе потврђена, мада су њихове првобитне територијалне претензије знатно редуковане. Босна и Херцеговина је уместо аутономије добила „привремену“ окупацију аустроугарске војске. Непуних 20 година након тога овај регион је званично потпао под власт Беча.

Велика Бугарска се ипак није појавила на карти света. Уместо ње, на знатно мањој територији формирана је вазална кнежевина са центром у Софији и аутономна провинција Османлијског царства под називом Источна Румелија. Тако је Русија остала без потенцијалног излаза на Средоземље. За помоћ у преиспитивању услова Санстефанског мировног споразума Порта је Великој Британији поклонила Кипар.