Како је руска анархисткиња постала „најопаснија жена у Америци“

Фото-робот направљен 1901. године, када је Голдманова оптужена за умешаност у убиство председника Макинлија.

Фото-робот направљен 1901. године, када је Голдманова оптужена за умешаност у убиство председника Макинлија.

Библиотека Конгреса
Годинама је Ема Голдман стварала велике главобоље властима САД, а ни са лидерима Совјетске Русије није могла да пронађе заједнички језик.

„Протестујте испред двораца богаташа, захтевајте посао! Ако вам не дају посао, захтевајте хлеба! Ако вам не дају хлеба, узмите га сами“, ватрено је клицала Ема Голдман држећи говоре на митинзима пред окупљеним радницима. „Црвена Ема“ је била један од најмаркантнијих лидера анархистичког покрета почетком 20. века. У достизању социјалне правде није постојао метод кога би се она гнушала.

Захваљујући интензивном деловању против постојећег режима у САД постала је практично државни непријатељ. Први шеф ФБИ Џон Едгар Хувер чак је рекао да је Голдманова „најопаснија жена у Америци“.

Борба против власти

Ема Голдман стоји у аутомобилу и говори о контроли рађања, Јунион сквер парк, Њујорк 21. мај 1916.

Ема Голдман је рођена у јеврејској породици близу западних граница Руске империје. Са својих 17 година се преселила у САД и одмах се укључила у тамошњи анархистички покрет.

Постала је убеђени противник државних и црквених институција, борила се за равноправност полова и против брака који ограничава женска права. „Ја желим слободу, право на сопствену афирмацију, свеопште право на нешто лепо и упечатљиво, а анархизам је за мене управо то. Ја ћу да живим управо тако, не обазирући се на остали свет, на затворе, на гоњења или било шта друго. Па чак и ако ме осуде најближи другови, ја ћу ипак живети са својим предивним идеалом“.

Беркманов покушај убиства Хенрија Фрика, илустрација В.П. Снајдера у часопису Harper's Weekly 1892.

Ема је 1892. године помогла своме љубавнику, истомишљенику и саборцу Александру Беркману да изврши атентат на индустријалца Хенрија Клеја Фрика, најљућег непријатеља синдиката и „најомраженијег човека у Америци“. Покушај није успео, а Беркман је осуђен на 14 година затвора. Голдманова је том приликом избегла затворску казну, али ће у наредним годинама више пута бити хапшена због позива на бунт, ширења штетне литературе, па чак и за учешће у организовању атентата на председника Вилијама Макинлија (мада њена кривица није установљена).

Еми Голдман је још 1908. године одузето америчко држављанство али је она наставила да живи у САД и да се бори за своје идеале. Па ипак су власти пронашле начин да се ослободе таквог непријатеља.

Совјетска барка

Ема Голдман са адвокатом Харијем Вајнбергом на путу према острву Елис, одакле ће бити депортована у Русију.

У јуну 1919. године у неколико америчких градова је извршена серија терористичких напада које су организовале присталице италијанског анархисте Луиђија Галеанија, усмерених против јавних тужилаца и судија. Није било жртава, али је целу земљу обузела паника.

Покренуте су незапамћене мере безбедности. У такозваним Палмеровим акцијама, тј. упадима које је организовао државни јавни тужилац Александар Мичел Палмер, приведено је 249 екстремних левичара и анархиста. Они су већином били досељеници из Руске империје без америчког држављанства.

Међу њима је била и Ема Голдман. Она је оптужена за подстицање бунта, а нису јој заборављена ни ранија многобројна кривична гоњења. Ема је заједно са истомишљеницима укрцана у пароброд „Буфорд“ и послата у Совјетску Русију. У штампи је овај брод добио надимак „Совјетска барка“. Посебно се за протеривање „Црвене Еме“ залагао Едгар Хувер, који је тада био Палмеров помоћник.

У Совјетској Русији

Ема Голдман и Александар Беркман.

Иако су се марксисти и анархисти одавно разишли и кренули различитим путевима, а Голдманова је говорила да је марксизам „хладна, механичка и ропска формула“, ипак је она гајила велике наде у земљу где је социјализам однео победу. Убрзо је, међутим, доживела велико разочарање.

„Црвена Ема“ уопште није била одушевљена тиме што бољшевици сузбијају њене саборце анархисте и што су створили тако гломазан бирократски апарат. У свом сусрету са Лењином обесхрабриле су је речи тог „проницљивог Азијата“ да се слобода говора може мало жртвовати у ванредним околностима.

Последња кап у чаши њеног трпљења било је брутално гушење Кронштатског устанка морнара 1921. године. Голдмановој нису биле стране бруталне мере: „У борби против социјалног зла допуштене су све крајности, јер су екстремна схватања већином најисправнија“. Али бруталност у Кронштату је била претерана чак и за њу: „Видела сам огромну бољшевичку државу која слама сваки стваралачки револуционарни напор, која гази, понижава и уништава све испред себе“.

Повратак

Ема Голдман, некада један од најопаснијих лидера радикалног покрета, сада (15 година после депортације) радосна што се вратила у САД и захвална председнику Рузвелту за дозволу да борави у Америци 90 дана. Фотографија је направљена 2. фебруара 1934. године, када је Голдманова допутовала у Њујорк.

На крају су Ема Голдман и Александар Беркман (који је све време био са њом) напустили Русију да се више никада у њу не врате. Уследиле су године дуготрајних скитања по туђим земљама.

Значајан број истомишљеника је одбацио Голдманову због њене аверзије према бољшевицима, али „Црвена Ема“ није желела да се одрекне мишљења које је стекла о Совјетској Русији.

Ема Голдман је умрла у Торонту 14. маја 1940. године. Америчке власти су се најзад помириле са својим старим непријатељем и дозволиле да се њени посмртни остаци сахране на територији САД. На споменику изнад њеног гроба у Форест Парку (Илиноис) биле су угравиране њене речи: „Слобода се неће спустити у народ, народ сам треба да узрасте и дохвати Слободу“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“