Како је СССР живео под нацистичком окупацијом (ФОТО)

Представници Вермахта у лето 1942. године евидентирају житеље окупираног украјинског села.

Немачки „нови поредак“ је подразумевао тотално поробљавање и уништење житеља Совјетског Савеза. Политика нациста на окупираним совјетским територијама коштала је живота преко 13 милиона цивила.

„Русији се не може приступати са правним или политичким формулацијама, јер је руско питање далеко опасније него што изгледа, тако да ми морамо применити колонизаторска и биолошка средства за уништење Словена“, рекао је Адолф Хитлер у разговору са румунским министром страних послова Михајем Антонескуом 1941. године. Према нацистичком Генералплану Ост, у европском делу Совјетског Савеза који је Немачка заузела требало је да остане само 14 милиона становника који би морали опслуживати интересе новог режима. Остале је требало ликвидирати или силом преселити у Сибир.

Адолф Хитлер са замеником премијера Михаја Антонескуа (лево) у фиреровом седишту „Вучја јазбина“ код Винице (Украјина). У позадини са леве стране: доктор Паул Ото Шмит, главни преводилац.

У оквиру успостављања „новог поретка“ Вермахт је заузету територију Совјетског Савеза препустио цивилним властима, с тим што је она административно подељена на такозване рајхскомесаријате. Немци су успели да формирају „Украјину“ и „Остланд“ (балтичке републике и Белорусија). У плану су били рајсхкомесаријати „Кавказ“, „Туркестан“, „Дон-Волга“ и „Московија“, али они нису реализовани јер је Црвена армија кренула у контраофанзиву.

Хитлерова окупација. Претрес житеља Минска.

Немци су на окупираним територијама имали врховну власт, али ипак нису могли обављати послове на терену без помоћи колаборациониста. Због тога је формирана такозвана „нова руска администрација“, тј. у градовима су се појавили градоначелници, а у селима старешине које „бирају“ мештани. Локална власт која је сарађивала са окупатором била је одговорна за благовремено снабдевање немачке армије намирницама, очување реда и мира, борбу против партизана и диверзаната, одржавање путева и пропагандно деловање у народу. „Што пре буде ликвидирана јеврејско-бољшевичка владавина, брже ће наступити срећна будућност коју смо ми већ почели да стварамо сопственим рукама“, написао је главни уредник смоленског колаборационистичког листа „Нови пут“ Константин Долгоњенков (пре рата је био члан удружења писаца СССР-а).

Совјетски грађани за време радова на путу под надзором немачких војника.

Од првих дана рата велике немачке корпорације су преко својих филијала, такозваних „источних компанија“, почеле да преузимају контролу над напуштеним совјетским индустријским предузећима. Већи део тих погона је преоријентисан на производњу војних производа, а из Трећег рајха је допремана опрема заједно са квалификованим персоналом. Совјетско становништво је принудно мобилизовано и ангажовано у тешким радовима, на градилиштима и пољопривредним газдинствима, у сечи шуме, преради дрвета, вађењу тресета и копању угља. Поред тога, око 5 милиона совјетских грађана, такозваних „остарбајтера“, одведено је у Немачку у својству радне снаге.

Русија, превоз совјетских заробљеника у теретним вагонима.

Немци нису успели брзо да победе бољшевике тако да се рат одужио, па су морали флексибилније да приступе раду са локалним становништвом и да га мотивишу за заједничку изградњу „Нове Европе“. Тако је 27. фебруара 1942. године објављена наредба Имперског министарства окупираних источних територија којом се укидају колхози (колективна пољопривредна газдинства) и почиње постепени прелаз на приватна сеоска домаћинства.

Нацистичка копија совјетског листа „Правда“.

Та реформа је представљена као „Дар Адолфа Хитлера руском сељаштву“, с обзиром на то да је један број људи на селу заиста био против совјетског система колективног газдинства. Међутим, додељена земља је исто тако лако одузимана уколико се не испуни обавезна норма у испоруци производа, а сељаци из тог домаћинства су подвргавани репресијама. Приликом повлачења са совјетских територија Немци се више нису трудили да створе утисак „поштовања закона“, него су једноставно силом одузимали стоку и намирнице за своје потребе.

Немачки војници са живином коју су конфисковали у совјетском колхозу на окупираној територији током Великог отаџбинског рата.

Први полицијски одреди формирани су од локалних колаборациониста већ на почетку операције Барбароса. Што су веће губитке Немци имали на фронту све више је јачао партизански покрет у позадини, а самим тим је растао и значај ових одреда. Добро наоружана и обучена колаборационистичка полиција је примењивана у казненим експедицијама против партизана, у заштити кључних војних објеката и саобраћајница, а такође у борбама против Црвене армије. Већина војних јединица совјетских колаборациониста придружила се 1943. године такозваној Руској ослободилачкој армији генерала Андреја Власова.

А. А. Власов са војницима такозване „Руске ослободилачке армије“.

Совјетска обавештајна служба је чинила све што је могла како би помоћу пропаганде ослабила морал колаборационистичких оружаних формација. Нису сви људи сарађивали са Немцима по својој вољи. Многи су могли да бирају или сарадњу са окупатором или смрт. Често се дешавало да борци пређу на страну партизана. Када је 13. септембра 1943. године 781. туркестански батаљон, чији су припадници по националности били углавном Узбеци, побио све своје немачке официре и прешао на страну Црвене армије, Хитлер је пожелео да расформира све Источне легионе и њихово људство пошаље у руднике, али је ипак одустао од те идеје. После тога су се Немци трудили да колаборационисте држе подаље од совјетско-немачког фронта и да их користе против партизана на Балкану и против савезника који су се искрцали у Француској.

Совјетски ратни заробљеници „Сталага 352“

Партизански начин ратовања је стварао велике главобоље немачким окупационим властима. Преко милион људи се током целог рата борило у партизанским одредима против окупатора. У почетку су то биле ограничене диверзантске акције, мање заседе или ликвидација кметова и других колаборациониста, али већ од 1942. се тај покрет знатно проширио, а његови припадници су стекли велико борбено искуство. Партизанске јединице у овом периоду уништавају целе гарнизоне и блокирају важне непријатељске саобраћајнице. Централни штаб партизанског покрета је командовао свим одредима и координирао своја дејства са руководством Црвене армије. Тај штаб је 1943. године организовао крупне операције „Рат на шинама“ и „Концерт“, у којима су уништаване пруге у непријатељској позадини. У тим акцијама су учествовале стотине хиљада партизана.

Мештани дотурају намирнице партизанима у шумама Белорусије.

Стаљин је за ову народну борбу говорио да је то „наш други фронт“. Понекад је партизанским одредима полазило за руком да ослободе један део територије у непријатељској позадини и успоставе тамо совјетску власт. Такве територије су се звале „партизански крај“. Неке од њих су заузимале површину већу од појединих европских држава. Како је наилазила Црвена армија, партизански одреди су попуњавали њене редове.

Млади партизански извиђач Петар Гурко из одреда „За власт Совјета“ добија медаљу „За храброст“.

Немцима је борба против деловања партизана била један од најважнијих задатака током рата. Против партизана су коришћени колаборационистички полицијски одреди, јединице Вермахта и СС дивизије, а такође специјалне групе искусних ловаца који су добро познавали партизанску тактику. У великој мери су коришћени и лажни партизански одреди. Они су успостављали контакт са мештанима и тако долазили до података о локацији правих партизана, или су пљачкали, силовали и убијали мештане како би дискредитовали партизански покрет. Брутално су кажњавали мештане који гаје симпатије према партизанима и помажу им. Вешали су их по селима, а онда недељама нису дозвољавали да се покојник скине са вешала. На пример, 22. марта 1943. године је погубљено 149 житеља белоруског села Хатињ. Жртве су стрељане или су живе спаљене.

Група партизанских комсомолаца који су се истакли у борбама у непријатељској позадини. У средини је Варвара Вирвич.

Немачка политика планског уништавања Јевреја, Цигана, комуниста, партизана и совјетских грађана који су овима помагали, као и непоузданих „елемената“ и отворених противника новог режима у окупираним областима Совјетског Савеза, усмртила је преко седам милиона цивила. Још четири милиона цивила је умрло од глади, инфективних болести и ускраћене минималне лекарске помоћи. Два милиона совјетских грађана је изгубило живот на територији Трећег рајха, где су силом отерани на принудни рад.

Нацисти су пред повлачење стрељали 4.000 цивила.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“