Три славна подвига руске ратне морнарице

Историја
БОРИС ЈЕГОРОВ
Ратна морнарица Русије позната је по томе што никада није зазирала од бројнијег непријатеља.

1. Брик „Меркур“

Неравноправни окршај се одиграо 26. маја 1829. године на подручју Босфора у једном од многих руско-турских ратова, када су Турци са четрнаест бродова изненада напали три брода руске ратне морнарице која су била у извиђачкој мисији. Два брода су успела да умакну, а „Меркуру“ су за петама била два турска ратна брода – „Селим“ и „Реал-бег“.

„Меркур“ није био намењен за активна борбена дејства. Овај мањи брик са 20 топова углавном је коришћен за извиђање и конвоје. Па ипак је касније капетан Александар Казарски рапортирао адмиралу Алексеју Грејгу: „Једнодушно смо одлучили да се боримо до последње крајности“. Под „последњом крајношћу“ се подразумевало дизање брода у ваздух.

И поред неупоредиве надмоћи у топовима Турци нису изашли на крај са „Меркуром“. Он је маневрисао и користио топове са обе стране, док су „Селим“ и „Реал-бег“ отварали паљбу само са једне стране.

Руски морнари су намерно гађали врхове јарбола и опрему на њима, и на крају им је пошло за руком да их онеспособе. После неколико часова тешког окршаја, са четири погинула и шест рањених морнара, са 22 рупе на трупу и 133 у једрима „Меркур“ је успео да умакне гониоцима и отплови у правцу Бугарске.

2. Подвиг „Варјага“

Руско-јапански рат је био катастрофалан по Русију, али су руски морнари и у њему показали своје јунаштво.

На самом почетку конфликта, 9. фебруара 194. године, јапанска ескадра од 14 крстарица и торпедних бродова блокирала је неутралну корејску луку Чемулпо (данашњи Инчхон) где су се у том тренутку налазиле оклопњача „Варјаг“ и топовњача „Корејац“.

Када је командант ескадре адмирал Уриу Сотокити поставио капетану „Варјага“ Всеволоду Рудњеву ултиматум са захтевом да се преда јер је избио сукоб између двеју земаља, руски капетан је одлучио да се пробије у војно-поморску базу руске флоте у Порт Артуру (на територији данашњег Даљена у Кини), а у случају неуспеха да дигне у ваздух оба брода.

Неравноправни окршај против Јапанаца трајао је три сата. Када је „Варјаг“ већ био озбиљно оштећен и када је у боју пало четрдесетак руских морнара донета је одлука да се преживели евакуишу на неутралне бродове а руски бродови да се потопе.

Међутим, прича о „Варјагу“ није завршена његовим потапањем у Чемулпоу. У августу 1905. године Јапанци су подигли брод са дна и поправили га, а затим га уврстили у Императорску флоту као крстарицу друге класе „Соја“. Русија је у току Првог светског рата откупила брод и вратила га у строј под ранијим чувеним именом. После неколико година службе „Варјаг“ се 1925. године насукао на хриди у Ирском мору, па је делимично демонтиран, а остатак је дигнут у ваздух.

3. Помоћ настрадалима у Месини

Морнари ратне морнарице Русије чинили су подвиге и у мирнодопским условима. На пример, после земљотреса у италијанској Месини.

Један од најјачих земљотреса у новијој историји Европе јачине 7,5 степени Рихтерове скале погодио је 28. децембра 1908. године Месински мореуз између Сицилије и Апенинског полуострва. Срушено је двадесетак насеља, изгинуло је између 90.000 и 120.000 људи.

На позив у помоћ одазвало се неколико земаља. Први су на место трагедије пристигли бродови руске Балтичке флоте који су тада имали маневре у Средоземном мору. Морнари су затекли стравичну слику: град је био скоро до темеља срушен, а хиљаде људи су остале под рушевинама.

Спасилачки радови су били непрекидни. Ноћу се радило под рефлекторима ратних бродова. Мештани су тврдили да руски морнари чак нису хтели ни да спавају, ни да једу, нити да се одмарају. Неколико морнара је изгубило живот извлачећи преживеле из рушевина.

Руски војни лекари су пружали неопходну помоћ настрадалима у пољским болницама које су постављене на лицу места. Тешко повређени су пребацивани ратним бродовима у Напуљ и Сиракузу.

Проблем су представљали и пљачкаши због којих су локалне власти морале да уведу ратно стање. Руски морнари су у Месини провели пет дана, и за то време су спасли преко 1.300 мештана. Италијанска влада их је све наградила различитим признањима. Неколико улица у граду је названо њиховим именима. Поред тога, било је планирано и да им се подигне споменик, али то из многих разлога није остварено тада, него тек 2012. године, након више од једног столећа.