1. Руска империја је у Први светски рат ушла са великим жаром. Руско друштво је веровало да ће победа над Немцима бити брза и спектакуларна. Стога није никакво чудо што су многи журили на фронт да се оките славом док још трају борбена дејства. Међу добровољцима је било доста веома младих људи, који још нису имали 19 година, тј. још нису стасали за регуларну регрутацију.
2. На хиљаде дечака и девојчица старијих од 9 година остављали су школу и бежали у рат. Бежали су како из великих градова, тако и из малих села, појединачно или у групама. На фронт су журили и кадети који још нису завршили школу, и богословци, и ђаци обичних школа. „У наше време, после толиких векова, понавља се дечији крсташки поход!“, написао је 1915. године Корнеј Чуковски: „Најмање што они желе је да додају муницију, а можда чак и да буду извиђачи“.
3. Да би малолетни добровољци били примљени у армију морали су имати сагласност родитеља, а они је, наравно, нису имали. Полиција је хватала младе одметнике и враћала их кући, а они су поново бежали. Активне војне јединице често нису дочекивале ту децу раширених руку. Пре су их доживљавале као сметњу и терет. Нико није хтео да преузме одговорност за њих. Војници су били далеко више наклоњени сиротанима (или онима који су се представљали као такви), а такође сеоској деци из далеке провинције. Очекивало се да ће њихови родитељи правити мање проблема него родитељи градске деце.
4. Деца која су кришом покушавала да се докопају фронта могла су да изаберу бољу варијанту, тј. да потпуно легално ступе у скаутски покрет, који се интензивно развијао и уживао подршку државе. Скаути су, међутим, дејствовали искључиво у позадини: дочекивали су возове са рањеницима, помагали избеглицама и породицама војника, и одмењивали на њиви сељаке који су отишли у рат. Али то уопште није привлачило малолетне бегунце, јер су они сањали да постану хероји.
5. Ако би детету ипак пошло за руком да га војници приме као „сина нашег пука“, његов задатак би углавном био да доноси муницију, да буде курир и помаже рањеницима. Тако су ученици одеске гимназије, близанци Жења и Коља (Јевгениј и Алексеј, презимена нису позната) постали „милосрдна браћа“, тј. неговали су рањенике и болеснике у војним болницама.
6. Младим добровољцима су понекад поверавани и опаснији задаци. Неки од њих су постали драгоцени извиђачи које је команда слала на окупирану територију. Они нису толико сумњичени за шпијунажу као одрасли. Појединци су чак учествовали у правим борбама. На пример, 15-годишњи кадет Георгиј Левин је извео успешно извиђање, покварио немачко артиљеријско оруђе и спасао живот руском официру, због чега је награђен Георгијевским крстом.
7. Дванаестогодишњи Георгиј Наумов из Сибира служио је као извиђач, два пута је рањен и због храбрости је унапређен у старијег подофицира. Још млађи је био 11-годишњи козак Владимир Владимиров, који је у рат отишао легално – повео га је отац, потпоручник козачог пука. После очеве погибије Волођа је учествовао у многим извиђачким операцијама, био је заробљен и успео да побегне из заробљеништва.
8. Девојчице нису много заостајале за дечацима у жељи да оду у рат. Оне су већином служиле као милосрдне сестре, али било је и девојчица које су учествовале у борбама. Тако је 14-годишња Кира Башкирова 1914. године одсекла косу, узела исправе брата од ујака Николаја Попова и отишла на фронт, где се представила као мушко и постала извиђач. Чувала је тајну дуго, све док није доспела у болницу, после чега је враћена у позадину али јој није одузет Георгијевски крст који је добила за то што је заробила непријатељског војника. Али она се није смирила. Поново се вратила на фронт као Николај Попов и поново је откривена. После тога је упорна Башкирова поднела молбу у своје име и без камуфлирања дочекала крај рата у 30. сибирском стрељачком пуку.
9. Нису само деца у Руској империји бежала у рат. Хиљаде британских дечака су давале лажне податке о узрасту са циљем да се докопају фронта. Сидни Луис је имао 12 година када је учествовао у Бици за Сому, а 13-годишњи Џорџ Мар је примљен у армију јер је пријавио да има 18 година, а затим је успешно скривао узраст све док једном није заплакао под снажном непријатељском паљбом. Малолетници су ратовали и са друге стране фронта. Познат је случај када су два руска извиђача набасала у шуми на свога „колегу“, тј. на 15-годишњег немачког извиђача наоружаног пушком. Он се изгубио у шуми и био је збуњен, па им се предао без отпора.
10. Први светски рат је деструктивно деловао на психу одраслих људи, да и не говоримо о деци. Како је саопштавао тадашњи „Собеж“ (Одељење за пријем избеглица), „10-годишњи или 12-годишњи дечак живи у атмосфери проливања крви и насиља, што изазива патологију његове психе која тешко да може бити залечена после рата“. Упечатљив пример је био случај са 14-годишњим гимназијалцем из Тамбова Василијем Сперанским. Он је 1915. побегао на фронт, неколико пута је рањен и убрзо враћен кући. Код куће је престао да учи и понашао се крајње изазивачки, због чега га је гимнзијски инспектор стално прекоревао. На крају је Василије пуцао из пиштоља директору у леђа и убио га.
11. До краја Великог рата деца-добровољци су већ стасала у праве искусне ратнике. И то им је добро дошло, јер је одмах уследило ново искушење када је Русију задесила једна од најстрашнијих несрећа у њеној историји, тј. када је избио грађански рат.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
