Барма и Постник, неимари који су саградили Храм Василија Блаженог.
Public domainОвај храм је симбол Русије, али је мало оних који памте имена његових градитеља. „А затим му (Ивану Грозном) Бог подари два руска мајстора по имену Постник и Барма. Они бејаху мудри и погодни за тако диван подухват“ – тако се у хроници онога доба говори о неимарима који су пројектовали Храм Светог Василија Блаженог у Москви и руководили његовом изградњом 1555–1561. године.
Легенда каже да је по завршетку изградње храма Иван Грозни наредио да се неимарима изваде очи, како никада више не би могли направити ништа налик на овај храм. Црква је саграђена поводом освајања Казањског каната и била је централни богослужбени храм у московској држави онога доба.
Нема много података о Постнику и Барми. Постоји претпоставка да је то заправо био један човек. Ивану Барми се приписује израда основног пројекта. Постник Јаковљев је саградио зидине и куле казањске тврђаве које подсећају на зидине Московског кремља. Чињеница да је Постник Јаковљев радио у Казању бар до 1562. године не говори у прилог легенди о томе да је Иван Грозни ослепио неимаре.
Николај Зињин
Public domainНиколај Зињин није хтео да буде хемичар. Себе је доживљавао као математичара, али га је 1835. године ректор Казањског универзитета, где је 23-годишњи Зињин радио, чувени математичар Николај Лобачевски, замолио да преузме курс хемије и Зињин није могао да одбије. Две године касније овај перспективни научник је упућен у Европу где је студирао код водећих хемичара и физичара свога доба, а један од них је био Мајкл Фарадеј.
Зињин је, између осталог, открио анилин и бензидин, супстанце које се користе у производњи боја. Његово главно достигнуће је најнапреднији начин синтезе нитроглицерина који је доста коришћен у производњи експлозивних супстанци.
Зињин је своје откриће показао суседу Алфреду Нобелу, а овоме је касније нитроглицерин случајно процурио у прашину. Тада је Нобел схватио да гранулисане супстанце постају експлозив када се умоче у нитроглицерин. Тако је настао динамит. Зињинов биограф Михаил Левицки пише како је Зињин гунђао: „Овај Алфред Нобел нам је украо тајну динамита испред носа!“ Чувени хемичар никада није патио од претеране финоће.
Николај Сиротињин
Public domainУ јулу 1941. године Црвена армија се брзо повлачила кроз Белорусију путем који из Варшаве води у Москву, под притиском Четврте тенковске дивизије на челу са генералом Гудеријаном. Николај Сиротињин, 20-годишњи радник из града Орела, био је тада у дивизији којој је наређено да се повуче и да остави само топ калибра 76 милиметара и помоћу њега успори напредовање немачких тенкова док се главнина повлачи. Код топа сакривеног у високој ражи на врху брда остављена су само два човека – командант батаљона и старији водник Сиротињин.
Када су се Немци приближили, Николај је онеспособио први и последњи тенк и тако заградио пут целој колони. Тада је командант батаљона рањен и повукао се наредивши Николају да крене са њим. Међутим, остало је још 58 топовских пројектила тако да је Сиротињин остао и за два и по сата уништио 11 тенкова и 7 оклопних возила, и убио 57 Немаца. Када је нестало муниције узео је пушку у руке и бранио се до краја.
Немци су мртвом Сиротињину указали поштовање када су заузели оближње село Соколничи. Преводилац из тог села је саопштио да су немачки официри високо оценили Николајеву храброст и чак изјавили да ће добити рат уколико немачки војници буду ратовали као руски водник.
Касније су његови посмртни остаци сахрањени у заједничку гробницу. Нажалост, чак ни Николајеви најближи сродници нису могли пронаћи ниједну његову фотографију, тако да је овај цртеж оловком направљен на основу сећања његових сабораца, и то је једин Сиротињинов портрет.
Георгиј Сињаков
Public domainОвај руски лекар је помогао да се спасу хиљаде људи у немачком логору.
Георгиј Сињаков је имао 38 година када је у јуну 1941. године мобилисан као војни лекар, а већ у октобру 1941. су га Немци заробили и послали у логор Сталаг III-Ц, који се налазио 80 км источно од Берлина. Тамо је постао логорски лекар после својеврсног „испита“, када је бос на мразу мајсторски извршио четворочасовну операцију нечијег стомака.
Сињаков је одлучио да дејствује тако да спасе што више логораша. Његове методе су биле једноставне: лечио је рањене и инфициране пацијенте, а Немцима је често говорио да лек није помогао и да је пацијент умро. Ноћу су лешеви изношени и бацани у канал. Тако су „мртви“ болесници добијали могућност да побегну на совјетску територију. (Сињаков и његови помоћници су такве логораше снабдевали компасом и географским картама нацртаним руком).
Сињаков је лечио и Немце, па је чак спасао и сина команданта логора, због чега је награђен повећањем оброка који је делио са другим логорашима. Тешко је избројати све логораше које је Сињаков спасао. Најпознатија је Ана Јегорова, пилот ловачког авиона. Њу су Немци оборили и послали у Сталаг III-Ц. Сињаков јој је спасао живот и помагао све до јануара 1945. када је логор ослобођен.
Затим је Сињаков отишао са Црвеном армијом до Берлина. После рата је живео повучено и умро у Чељабинску 1978. године.
Василиј Архипов
Public domainЗа разлику од других хероја јунаштво овог човека се састојало у томе што није ништа предузео.
За време Кубанске ракетне кризе 27. октобра 1962. године амерички ратни бродови су почели да потискују совјетске подморнице из кубанских територијалних вода бацајући на њих дубинске мине. Капетан Василиј Архипов је био командир једне подморнице са нуклеарним оружјем. Те ракете је било могуће лансирати само уз дозволу Москве, али је Архипов изгубио везу са центром. Остали официри ове подморнице одлучили су да пруже отпор и не напусте кубанске територијалне воде на захтев Американаца. Капетан Савицки је био спреман да лансира нуклеарну ракету, али је Архипов наредио да подморница исплива на површину. После тога су све четири совјетске подморнице напустиле кубанске воде. Сутрадан су Никита Хрушчов и Џон Кенеди постигли договор којим је окончана криза. Захваљујући Архипову спречен је могући нуклеарни рат. Архипов се после овог догађаја вратио у СССР и водио миран живот.
Сва ова збивања су годинама држана у тајности. Тек је 2002. године Роберт Макнамара, министар одбране САД за време Кенедија и Кубанске кризе, открио детаље инцидента и рекао да је 27. октобра 1962. године свет био ближи нуклеарном рату него икада.
Архипов није стигао да опише овај готово апокалиптичан догађај – умро је 1998. Овде се можете детаљније упознати са поменутим случајем.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
