10 великих војсковођа од оснивања Русије до данас

1. Свјатослав Игоревич

Владар Кијевске Русије, кнез Свјатосав Игоревич, ретко се појављивао у Кијеву. Управљање староруском државом је препустио својој мајци кнегињи Олги, а он је све време ратовао.

Ратоборни кнез је покорио многа племена и тако знатно проширио границе Кијевске Русије и подигао њен војни и политички ауторитет.

Међутим, у судару са Византијском империјом доживео је пораз. Враћајући се из тог похода у Кијев 972. године са дружином је упао у заседу коју су поставили Печенези. „Нападе га Курја, кнез печенешки, и убише Свјатослава, и узеше главу његову, и направише пехар од лобање његове, оковавши је, и пише из ње“, пише у древној Несторовој хроници.

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

2. Димитрије Донски

Кнез Дмитриј Иванович је 1380. године на Куликовом пољу потукао до ногу трупе монголског војсковође Мамаја, који је узурпирао власт у Златној хорди. Руси су и пре тога понекад успевали да победе Монголе, али ово је била прва овако крупна победа.

Кнез Димитрије је због овог тријумфа добио надимак Донски. Русија се ни после тако крупне победе није ослободила од монголских канова, али је то био врло важан корак у правцу ослобођења. Од тада Руси нису више редовно плаћали данак Хорди, руске кнежевине се нису више само браниле него су и саме организовале походе против крвног непријатеља. Москва је постала неприкосновени центар око кога су се уједињавале руске земље. Потпуно ослобођење од монголског јарма извојевано је тек стотинак година касније, крајем 15. века.

3. Михаил Скопин-Шујски

Кнез Михаил Скопин-Шујски је кратко живео (само 23 године). Био је једна од најистакнутијих личности у тешком периоду руске историје познатом као Смутно доба. Услед прекида владајуће династије Рјуриковича крајем 16. века, тешке економске ситуације и глади руска држава је потонула у хаосу унутрашњих политичких сукоба, устанака и стране интервенције.

Скопин-Шујски је имао 20 година када је 1606. по указу свог рођака и новог руског цара Василија Шујског постао војвода. Он је одмах угушио устанак који је предводио Иван Болотњиков. Заједно са шведским савезницима (они су помагали цару за одређене територијалне уступке) Скопин-Шујски је однео низ победа над трупама које су држале Москву под опсадом, тј. над снагама пољске интервенције и одредима самозваног цара, Лажног Димитрија II. У зимским условима кнез је доста користио одреде на скијама које је сам формирао и који су били много ефикаснији од коњице.

У марту 1610. године Михаил Скопин-Шујски је свечано умарширао у Москву ослобођену од обруча. Уживао је велику популарност, у народу је третиран као народни херој. Спремао се да крене са војском на Смоленск који су Пољаци држали под опсадом, али је изненада преминуо 3. маја исте године. Виновник смрти младога кнеза могао је бити царев брат Дмитриј Шујски, који је такође био војсковођа, а није био талентован и завидео је обдареном Михаилу, али исто тако и цар Василије, коме је прослављени рођак могао угрозити трон. Који год да је, Пољаци су убрзо обојицу заробили и погубили.

4. Петар Румјанцев

Петар Румјанцев је припадао угледном племићком роду. У младости је био склон ленчарењу, хулиганском понашању и заметању кавги. Али управо тај човек је постао један од најбољих војсковођа 18 века.

У више наврата током Седмогодишњег рата против Пруске руска армија је забележила успех управо захваљујући иницијативи и личној храбрости Петра Румјанцева. У бици код Грос Јегерсдорфа 30. августа 1757. године он био на челу резервних одреда. У тренутку кад је руска војска одступала без наређења команде повео је своје одреде у бој и преокренуо пораз у победу.

Румјанцев није био само добар војсковођа, него и далековиди војни теоретичар. Његове идеје су снажно утицале на развој руске војне школе.

Исправност стратегије коју је изабрао Румјанцев посебно је дошла до изражаја у серији спектакуларних победа током руско-турског рата 1768-1774. Тако је у бици код Кагула 1. августа 1770. године његова армија са 17.000 војника потукла турску армију која је бројала 150.000 војника. Руси су изгубили нешто више од 300 људи, док су непријатељски губици били већи од 20.000.

5. Александар Суворов

Генералисимус Александар Суворов није изгубио ниједну већу битку у својој војничкој каријери. Учествовао је у седам кампања, међу којима су гушење Пољског устанка и ратови против Османлијског царства и револуционарне Француске. Суворовљеве трупе су 1790. године заузеле неосвојиву турску тврђаву Измаил и потукле далеко бројније Французе у бици код Требије 1799. године.

Главна Суворовљева стратегија били су „добро око, брзина и силина“. Он најпре добро процени ситуацију и пронађе слабе тачке, а онда напада брзо и неочекивано, не обраћајући пажњу на бројност непријатеља. По томе се он разликовао од већине војсковођа свога доба (друга половина 18. века), који су се радије бранили, а нападали су само када су били бројнији. Руски војсковођа се придржавао другачијег правила: „удри, али не бројношћу него умећем“.

Александар Суворов је потукао много француских војсковођа. И непријатељи су га истински поштовали. Генерал Андре Масена је говорио да би дао све своје победе за један Суворовљев Швајцарски поход, а Жан Виктор Моро је његов марш на Требију окарактерисао као врхунац војне вештине. Са усхићењем је о генералисимусу говорио и Наполеон, мада му је признавао срчаност, али не и разум. Суворов би могао и да га разувери, али му се није пружила прилика јер се он и Наполеон никада нису огледали на бојном пољу.

6. Михаил Кутузов

Један од најталентованијих и најомиљенијих Суворовљевих ученика, Михаил Кутузов је предводио руске трупе у Отаџбинском рату 1812. године против Наполеона. Он је био тај човек који је потукао „Велику армију“.

Преузевши команду у августу 1812. године, Кутузов се и даље придржавао тактике свога претходника Барклаја де Толија, тј. избегавао је одлучујући окршај са Наполеоном повлачећи се у дубину руске територије и мрцварећи непријатељску армију. На крају крајева, под притиском генералитета и јавног мњења генерал-фелдмаршал је био принуђен да дочека „Велику армију“ у отвореном боју код села Бородина, 125 километара од Москве.

У једној од најважнијих битака Наполеоновог периода Кутузов није журио у окршаје. Придржавао се одбрамбене тактике пуштајући Французе да троше драгоцене кадрове у безбројним нападима на руске положаје. На крају ниједна страна није однела убедљиву победу. Француски император није могао да потуче руску армију, која је сачувала и борбену готовост и висок морал. А то је у оним условима значило да се ближи Наполеонов пораз.

7. Михаил Скобељев

Претпостављени га нису волели због неприлагодљивог и дрског карактера, али га је војска обожавала због храбрости и одважности у биткама. Носио је белу војничку блузу и белу официрску капу, и често је предводио напад на белом коњу, због чега је добио надимак „Бели генерал“.

Скобељев није био рођен за високо друштво и престижне кабинете. Живео је обичним војничким животом, одлазио са својим војницима у извиђање, јео са њима из истог казана, залагао се пред командом да им издејствује добру униформу и нормалну исхрану. Због тога су војници били спремни да иду за њим у огањ и воду.

„Бели генерал“ је однео доста победа у ратовима које је Русија водила са Средњом Азијом, али је врхунац његове каријере био руско-турски рат 1877-1878. који је народима Балкана донео независност од султана. Брзим и одлучним дејствовањем је успешно форсирао Дунав и заузео превој Шипку, а посебно се истакао за време опсаде Плевне. У граду је био велики контингент трупа Осман-паше који је блокирао руско-румунске трупе ометајући даље напредовање савезника. Крвави јуриши на град нису уродили плодом.

У трећем покушају, у августу 1877. године, Скобељев је практично био на прагу дуго очекиване победе. Заузео је два непријатељска редута и учврстио те положаје очекујући појачање за одлучујући продор. Сатима су његове јединице опстајале под притиском далеко бројнијих турских трупа. Одбивши четири непријатељска напада, изгубивши око 6.000 војника и не дочекавши појачање Скобељев се повукао, али је сачувао пуни борбени поредак. Плевна је пала тек четири месеца касније.

8. Василиј Чујков

За генерала Василија Чујкова се слободно може рећи да је један од најзаслужнијих за совјетску победу у Стаљинграду, која је из корена преокренула однос снага у Другом светском рату. Његовој 62. армији је припао крајње тежак задатак да издржи притисак Шесте армије Фридриха Паулуса и не уступи град док се Црвена армија припремала за операцију „Уран“, тј. за стезање обруча око непријатељске групације заузете уличним биткама.

Командовање 62. армијом Чујков је преузео 12. септембра 1942. године, када је било најтеже. За два месеца су његове трупе потиснуте до обале Волге, где су последњим атомима снаге држале мањи део градских четврти, простор поред фабрике трактора и неколико погона фабрике „Барикаде“.

Генерал је у Стаљинграду примењивао тактику блиске борбе. Положаји совјетских војника су били близу непријатеља, у домету гранате, што је немачкој авијацији и артиљерији отежавало посао због опасности да побију сопствене војнике. Чујков се побринуо да се оснују специјалне јуришне групе које би прве неочекивано истрчале из зграде и савладале изненађеног непријатеља, а затим држале положај док не стигне главнина. Искуство стечено у уличним борбама генерал је користио у својим каснијим окршајима, конкретно за време слома берлинског гарнизона.

9. Константин Рокосовски

„Док ратујемо испред Москве треба да размишљамо о Берлину. Совјетска војска ће обавезно бити у Берлину“, говорио је дописнику командант 16. армије, генерал-лајтнант Константин Рокосовски, током тешких битака за главни град СССР-а. Будући маршал је дејствовао подједнако ефикасно и у одбрамбеним и у офанзивним операцијама.

Било је планирано да управо Константин Рокосовски заузме престоницу Трећег рајха, али је у последњем тренутку пребачен на други правац, а командовање Првим белоруским фронтом који је јуришао на Берлин поверено је Георгију Жукову. Још увек се не зна тачно чиме се руководио Стаљин доносећи такву одлуку. Распрострањена је верзија по којој се узрок крио у пољском пореклу Константина Рокосовског. У сваком случају, то је трајно покварило односе између двојице најистакнутијих совјетских војсковођа Другог светског рата.

10. Георгиј Жуков

Георгија Жукова, најславнијег совјетског војсковођу Другог светског рата, поштовали су и савезници и непријатељи. Ако је на фронт стигао Жуков, то је за Немце био сигуран знак да ће уследити офанизива. Списак маршалових победа је заиста упечатљив. Ту су, између осталих, слом јапанских трупа у бици на Халкин Голу, спасавање опкољеног Лењинграда од пада у немачке руке 1941. године а затим и пробој обруча 1943, контраофанзива совјетских трупа код Москве, победа на Курском фронту и заузимање Берлина.

Жуков је као некакав ватрогасац пребациван у најопасније делове фронта да гаси пожар. Његове особине – одлучност, чврстина, усредсређеност на достизање циља и посебна стратешка интуиција – често су помагале да се избегне катастрофа. Па ипак, он је имао и неуспеха, на пример у новембру и децембру 1942. током операције „Марс“, када му није пошло за руком да опколи и потуче Девету армију Вермахта код Ржева.

После распада Совјетског Савеза се формирало схватање да је личност Георгија Жукова прецењена, да је он заправо био неталентовани „месар“ који никада није жалио своје војнике. По мишљењу историчара Алексеја Исајева, такво расуђивање је обичан мит. „Ако се има у виду бројност на фронту, његови губици су процентуално гледано стабилно мањи од губитака других војсковођа, на пример Коњева и Малиновског. Због тога је Жукову и поверен фронт који је бројао милион људи – знало се да ће он умети да рукује тим фронтом уз умерене губитке, јер је био професионалац заиста врхунског ранга“, каже историчар.