Како су страни трговци утицали на развој руског Далеког истока

Руководство фирме „Кунст и Алберс“ на последњем сусрету у Владивостоку 1880. За столом су (слева надесно): Густав Алберс, Густав Кунст и Адолф Датан, иза њих су  сарадници Данац Антон Нилсен (лево) и М.М.Дмитријев (десно). Доле је Чи Мо Чен, који је био шеф кинеским радницима.

Руководство фирме „Кунст и Алберс“ на последњем сусрету у Владивостоку 1880. За столом су (слева надесно): Густав Алберс, Густав Кунст и Адолф Датан, иза њих су сарадници Данац Антон Нилсен (лево) и М.М.Дмитријев (десно). Доле је Чи Мо Чен, који је био шеф кинеским радницима.

Public domain
То су били људи којима је Русија постала друга отаџбина. Они су дали велики допринос развоју овог региона.

Средином 19. века Русија је припојила огромна пространства Далеког истока и основала тамо нове градове. На обали реке Амур је 1856. основан Благовештенск, а 1868. године Хабаровск. Две године касније на обали Јапанског мора основан је Владивосток.

Новим градовима је било потребно допремање разноврсне робе. Огромна растојања су делила нове територије од престонице Руске империје и отежавала логистику и трговачке везе са централним областима Русије. У том погледу су велику улогу одиграли предузимљиви трговци из других земаља, пре свега из Кине.

Два Густава

„Трговачки дом Кунст и Алберс“

Немачки трговци Густав Кунст и Густав Алберс основали су трговачку империју чије размере су и за данашње време импресивне. Будући пословни партнери су се упознали у Кини. Схвативши да је конкуренција на кинеском тржишту сувише јака (огроман део тржишта је већ припадао Енглезима и Французима), Кунст и Алберс су се упутили у недавно основану луку Владивосток.

Добро су проценили да у Владивостоку практично и нема конкуренције, а новом насељу ће бити потребна роба. Поред тога, град је 1862. године добио статус слободне царинске зоне (porto franco). Тако се 1864. у Владивостоку појавила главна трговачка филијала Кунста и Алберса.

„Трговачки дом Кунст и Алберс“

Компањони су предвидели да ће се град ширити и да ће његове потребе за робом бити све веће. И заиста, град је растао великом брзином. Кунст и Алберс су опскрбљивали Владивосток робом за свакодневну употребу – храном, одећом, украсима, и све то првенствено из Кине. Роба је брзо распродавана и поред великих партија и високих цена (виших него у централној Русији).

Бизнис је напредовао. Немачки трговци су 1884. године у центру Владивостока отворили прву робну кућу. Та лепа двоспратна зграда и данас постоји, и може се рећи да је један од најпрепознатљивијих објеката у граду. Здање је пројектовао млади немачки архитекта Георг Јунгхендел.

„Трговачки дом Кунст и Алберс“ у Хабаровску.

Временом је компанија отварала филијале и у другим градовима Далеког истока – у Хабаровску, Благовештенску, Николајевску на Амуру и другим насељима овог региона. Затим је експанзија настављена и у другим великим градовима империје. На пример, отворена су представништва у Санкт Петербургу и Москви, у Одеси и Кијеву, Варшави и Риги. Филијале ове корпорације су отворене чак и у Нагасакију (Јапан), Харбину (Кина) и Хамбургу (Немачка).

Кунст и Алберс су остали запамћени и као добротвори. Они су, на пример, финансирали изградњу лутеранског храма који је и данас најстарији верски објекат у Владивостоку.

„Трговачки дом Кунст и Алберс“ у Хабаровску.

Затим су на чело трговачке империје Кунста и Алберса дошли Алберсов син Винсент Алфред и њихов партнер Адолф Датан.

Током Првог светског рата, у коме су Русија и Немачка биле на супротним странама, појавио се чланак у престоничкој штампи где је трговачка фирма Кунста и Алберса оптужена за шпијунажу. И поред племићке титуле и угледа који је уживао на руском Далеком истоку, Адолф Датан је ухапшен и послат у Сибир. Према једној верзији, прсте је умешала конкуренција, тј. други трговци који су искористили антинемачко расположење у току рата да придобију тржиште.

 Руководство фирме „Кунст и Алберс“ на последњем сусрету у Владивостоку 1880. За столом су (слева надесно): Густав Алберс, Густав Кунст и Адолф Датан, иза њих су сарадници Данац Антон Нилсен (лево) и М.М.Дмитријев (десно). Доле је Чи Мо Чен, који је био шеф кинеским радницима.

Датан се вратио у Владивосток 1919. године. Водио је фирму до смрти 1924. године.

Бољшевици су крајем 1920-их национализовали ову трговачку империју, да би 1934. године у централном здању „Кунста и Алберса“ у Владивостоку основана робна кућа ГУМ. Под тим називом је она и данас позната. Хабаровска филијала „Кунста и Алберса“ је такође добила назив ГУМ, и тај историјски објекат још увек има првобитну намену.

Кинез са руском душом: прича о Тифонтају

Николај Тифонтај са орденима Руске империје.

Ђи Фенгтај је рођен у провинцији Шандунг на истоку Кине. У Русију је први пут допутовао 1873. године као преводилац. Затим је годинама живео у Хабаровску, који је постао седиште његовог бизниса.

Истраживачи немају јединствено мишљење о томе да ли је он био трговац када је дошао у Русију или је у Хабаровску покренуо свој први бизнис.

Било како било, у Хабаровску је Тифонтај (како су га звали Руси) отворио трговачку радњу и мајсторску радионицу. Када је фирма стала на ноге подигао је стамбену зграду за издавање, фабрику дувана и воденицу. Што се посао више развијао Кинез је све више учествовао у друштвеном животу Хабаровска, трошећи велике суме новца у добротворне сврхе и за добробит грађана. Није заборављао ни своје кинеске сународнике – њима је помагао да се снађу у Русији.

Савременици истичу значајну улогу кинеских трговаца у снабдевању Хабаровска намирницама. Међутим, поједини грађани су били забринути због такве ситуације. Неки су се плашили да ће се број Кинеза у региону повећати. Дописник листа „Владивосток“ у броју од 11. августа 1896. године критикује локални кинески сервис и пише са револтом: „Ето колико руски путници на руском броду зависе од Кинеза! Када би кухињу држао Рус мислим да би све било далеко чистије и уредније, јер је руско схватање чистоће далеко изнад кинеског. Али чини се да на свим парободима новог удружења кухињу и бифе држе Кинези, и прича се да су све то подметнути људи свемоћног хабаровског Тифонтаја који ужива углед свуда међу добродушним Русима, а житељи Хабаровска потпуно зависе од њега јер само он допрема из Кине хлеб“.

Стамбена зграда трговца Тифонтаја (Хабаровск, Совјетска 8).

Тифонтај је, по свему судећи, заволео своју другу кућу и на све начине је подржавао. Он је 1886. учествовао у преговорима о граници између Кине и Руске империје. Поједини кинески истраживачи сматрају да је Тифонтај на крају преварио Кинезе и да су они поставили погранични стуб на погрешном месту па је Русија добила већу територију него што је било договорено.

Поред тога, Тифонтај је снабдевао руску армију за време Руско-јапанског рата и потрошио много новца у том подухвату. Није позната тачна процена, али су му власти касније надокнадиле 500.000 рубаља (може се рећи да би то данас била сума од приближно 10 милиона долара), и њоме чак нису били покривени сви Тифонтајеви трошкови. Због те подршке је стекао велики углед међу руским војницима.

Тифонтај је неколико пута покушао да добије руско држављанство. Руски чиновници су захтевали да прими православље и одсече традиционалну кинеску плетеницу. Он није желео то да учини и зато је сваки пут одбијен. Тек 1893. му је пошло за руком да добије руско држављанство и ново име: Николај Иванович Тифонтај.

Према неким изворима, које поједини историчари третирају као легенду, у радњу кинеског трговца је 1891. године свратио будући император Николај Други. Трговац није препознао наследника руског престола који га је замолио да изабере добру тканину. Будући император је високо оценио квалитет услуге и у знак захвалности понудио Тифонтају радно место чиновника, али је Кинез одбио понуду. Тада му је будући цар Николај доделио највише трговачко звање.

Тифонтај је у Хабаровску имао породицу али се нису сачували скоро никакви подаци о њој. Зна се само да је децу послао на школовање у централну Русију.

Канцеларија и продавница трговца Тифонтаја (Хабаровск, Совјетска 3).

Николај Иванович Тифонтај се упокојио 1910. године. Сахрањен је у Харбину, у складу са завештањем. Био је трговац првог еснафа, имао је две руске награде – Орден Светог Станислава трећег степена и Орден Светог Станислава другог степена – за учешће у снабдевању армије током рата са Јапаном и за допринос развоју Хабаровска.

У Хабаровску се и данас могу наћи здања која су подигнута за потребе Тифонтајевог бизниса. Те историјске грађевине подсећају на некадашњи велики трговачки успех и на Кинеза коме је далекоисточни Хабаровск постао друга кућа.

Што се тиче Тифонтајевог бизниса, он је потрајао отприлике као и бизнис немачких трговаца. Све његове зграде су национализоване.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“