Ко је био Аркадиј Кошко, Шерлок Холмс Руске империје?

Архивска фотографија / Russia Beyond
Аркадиј Францевич Кошко подигао је полицију Руске империје до запажених висина. Захваљујући напорима које је у раду улагао домаћи истражни органи постигли су најбоље резултате у откривању злочина у Европи 1913. године.

Пут ка остварењу дечачких снова

Aркадиј Францевич Кошко родио се 1867. године у селу Брожка које је припадало Минској губернији. Будући главни иследник Руске империје потицао је из богате и угледне породице, чији родослов сеже до Државне заједнице Пољске и Литваније. Притом презиме припадника ове фамилије било је првобитно Кошка (мачка), али је временом а прешло у о.

Аркадиј Кошко

Држећи се свог друштвеног положаја Аркадиј Францевич одлучио је да крене утабаном стазом и постане војник. Фамилија је, у сваком случају могла само да буде „за“. Истина, дубоко у души он је желео нешто друго. Још од раног детињства обожавао је детективске романе, замишљао себе као иследника и у машти „истраживао“ случајеве. Релност је, међутим, подразумевала похађање Казанске пешадијске јункерске школе и каснији прелазак у Симбирск.

Следили су једнолични и досадни дани. Аркадиј Францевич, као енергичан и активан човек, нескривено се досађивао. Време је било мирно, а ратни подвизи нису били ни у примисли. И тако је 1894. године овај млади официр одлучио да из основа промени живот и оствари своје дечачке снове. Аркадиј Францевич постао је обичан инспектор у Риги. Иако га фамилија није подржала, на његову одлуку није успела да утиче.

Али зато је сам Аркадиј Францевич био врло задовољан. Био је у вртлогу догађаја. Током три године рада у полицији у Риги успео је да разоткрије осам злочина, што је представљало истински успех. Резултати нису били изненађујући. Аркадије Францевич се у раду „ослањао“ на методе својих књижевних јунака.

Канцеларија Истражног одељења

Кошко се у раду кристио методом „живог мамца“, мамећи злочинце. Шминка и костими постали су реквизити полицајаца без којих се није могло. Прерушен до непрепознатљивости одлазио је без икакве заштите на опскурна места у Риги и тамо радио. Тако је Аркадиј Францевич једном приликом успео да смести на оптуженичку клупу и позове на кривичну одговорност банду превараната коју дуго нико није могао да ухвати. Како би у улози коцкара деловао што уверљивије узео је неколико часова од професионалаца, а пошто је успео да победи неколико противника, на ред је дошао главешина банде. Полиција је током игре ухапсила преступника.

У то време погоршана је ситуација у криминалном миљеу у Руској империји. Дошло је до промена у полицији. И у марту 1908. године директор Депармана полиције Максимилијан Иванович Трусевич наложио је формирање Одељења кривичне истраге, а у јуну исте године Државна дума размотрила је закон „О организацији истражне јединице“. На седници је говорио бивши заменик тужиоца Одеског окружног суда, члан Одбора за судске реформе Лудвиг Готлибович Луц. Он је изјавио да криминал који у последње време све више расте налаже држави да усвоји посебне мере у борби против злочинаца. Потом је предложио да се повећа финансирање полиције и уведе судски надзор органа реда. Његови предлози су усвојени. Закон О организацији истражне јединице је одобрио цар Николај Други, а Државна дума усвојила 6. јуна 1908. године. Непосредно после тога у свим великим градовима у Руској империји са радом су почела истражна одељења.

Зграда истражног одељења Руске империје

Закон је поред позитивних имао и негативне стране. Лоше је било то што су истражни полицијски органи били сувише везани за своју губернију и могли да спроводе истраге и гоне преступнике само на својој територији. Уколико је требало да се изађе у суседну губернију, истражитељи су морали да предају штафету локалним органима реда. А то је проузроковало спорост у истрази. Међутим, постојале су и добре стране, а најважније је било то што је истрага на законодавном нивоу одвојена не само од полиције, него и од кривичног процеса.

У модернизацију се идеално уклопио и Аркадиј Францевич. Он је догурао до места руководиоца истражног одељења Ришке полиције. После тога пребачен је у престоницу. Кошко је постао помоћник руководиоца Истражне полиције у Санкт Петербургу. Међутим, у главном граду Аркадиј Францевич се није дуго задржао, пребачен је у Москву, и постављен за руководиоца Истражне полиције.

Аркадиј Кошко (десно) и шеф полиције Санкт Петербурга Владимир Филипов

1910. године успео је да реши случај који је подигао велику прашину у јавности и револтирао царску породицу. У пролеће те године преступник је опљачкао Успенски сабор Московског Кремља. После увиђаја на месту злочина Аркадиј Францевич је претпоставио да починилац није имао времена да побегне. Очигледно да је налетео на случајног сведока и одлучио да се сакрије у храму.

Полиција је неколико пута прочешљала храм, али никаквих трагова није пронашла. Аркадиј Францевич је дао налог да се блокира место злочина и једноставно чека. После три дана испод исконостаса изашао је младић који је одмах ухапшен. Полиција је код њега пронашла драго камење са иконе Владимирске Мајке Божије. Преступник је био Сергеј Семјон, јувелиров ученик. Он је сва три дана провео на скривеном месту, једући просфору и чекајући да полиција оде.

Главни случај

Наредне године Аркадиј Францевич успео је да ликвидира банду Васке Белоуса. Тај случај постао је главни у каријери Кошка. О њему је писао у својој књизи Криминални свет Царске Русије.

У једном од рејона у Москви 1911. године изненада се појавила банда. Злочинци су пљачкали имућне људе, не нанападјући их физички. Среска полиција тапкала је у месту, па се у истрагу укључио Кошко. Полиција је убрзо успела да ухапси једног од чланова банде. Преступник је на саслушању изјавио да је вођа групе Василије Белоусов који се представља као Васка Белоус. Признао је и да народ свесрдно штити Васку будући да он увек подели плен. Тако је преступник израстао у својеврсног московског Робина Худа који пљачка богате и помаже сиромашнима. Било је јсно зашто среска полиција није напредовала у истрази. Иза Белоуса су као иза правог хероја стајали сељани.

Време је пролазило, а Белоуса никако да ухвате. Вођа банде толико се осилио и почео полицији да оставља писма која су имала исти увод. „Ово је моје дело, Васке Белоуса, чувеног атамана неухватљиве банде, рођеног под срећном звездом Стенке Разина. Људску крв никада не проливам. Не покушавајте да ме ухватите јер сам неухватљив. Ни ватра ни меци не могу ми ништа, имам надљудску снагу“.

И што је више пљачкао Васка је бивао све неопрезнији. На његовим рукама појавила се крв. Он и његови помоћници убили су троје људи, жену неког генерала, извршитеља Блинчикова и полицијског надзорника Муратова. Одмах после надзорникове смрти бандит је ухапшен. Белоусов је признао злочине и убрзо осуђен на смртну казну. Василије џелату није дозволио да га погуби, рекавши му да „не прља руке и да ће он све сам да уради“. После тога навукао је омчу на врат и одгурнуо клупицу испод ногу.

Реформе полиције

Аркадиј Францевич имао је једну добру особину, да све стечене вештине примени у пракси. И тако је Кошко, обревши се у Москви, модернизовао рад локалне полиције у складу са усвојеним законом. Њен рад организовао је тако да је у станици постојао истражитељ-надзорник који није контролисао само рад чувара реда, него и активности агената, као и доушника. Притом су и сами иследници били под присмотром. Пратили су их тајни агенти, које је лично бирао Кошко. Систем је дао одличне резултате. Наравно да није било могуће муњевито се ослободити свих подмитљиваца и кртица, али живот им је свакако постао неподношљивији.

Полиција Санкт Петербурга, 1907.

Аркадиј Францевич променио је и методологију рација. Главна новина је била да нико, чак ни сами полицајци нису знали ни време, ни место операције. Осим тога, на његову иницијативу у Москви је формирана напредна евиденција преступника базирана на отисцима прстију и антропометрији. Систем који је осмислио француски правник Алфонсо Бертиљон почео је да се примењује у Руској империји крајем деветнаестог века. 1890. године у Санкт Петербургу при истражним полицијским органима установљен је антропометријски биро, повезан са фотографским павиљоном. Али практично полицајци нису користили та достигнућа, све до појаве Кошка. Захваљујући њему антропометријски подаци заједно са отисцима прстију почели су да играју важну улогу у хватању преступника. Посебно, у Москви, где су у раду коришћена петербушка искуства и резултати.

Старост у Паризу

Живот реномираног детектива радикално се променио 1917. године, потревши године минулог рада. Привремена влада укинула је полицију, бројни затвори су престали да постоје, а осуђеници се нашли на слободи. А када су власт преузели бољшевици над судбином Аркадија Францевича надвила се озбиљна претња.

Будући да није био истомишљеник са Црвенима у почетку је покушао да се склони на свом имању у Новгородској губернији. Међутим, тамо је убрзо постало сувише опасно. Заједно са породицом Кошко се прво преселио у Кијев, а потом у Одесу. Уследила је још једна промена места боравка. Дојучерашњи истражитељ бежећи од бољшевика настанио се у Севастопољу.
Када се Крим обрео у рукама нове власти, Аркадиј Францевич је емигрирао у Турску, настанивши се у Истамбулу, где је отворио приватну детективску агенцију и зарађивао за живот тако што је проналазио изгубљене ствари или хватао неверне жене у прељуби.

Наравно, ситни послови испод нивоа прослављеног детектива, који су ипак давали какву такву сигурност. Ускоро је уследио још један преокрет у животу Аркадија Францевича. У емигрантским круговима пронео се глас да су се турска влада и бољшевици договорили о депортацији у отаџбину свих Руса. Породица Кошко поново је била у бекству. Овога пута упутили су се у Париз.

Аркадиј Кошко са супругом Зинаидом и сином Николајем

Аркадиј Францевич није узео ново држављанство, због чега није могао да настави детективски рад ни у Француској, ни у Великој Британији. А Скотланд јард му је, иначе, нудио посао, „само“ под условом да постане британски држављанин.

Кошко је остао у Паризу, радећи као продавац и пишући мемоаре. Писао је да „не живи ни у садашњости, нити у будућности, већ искључиво у прошлости, и да га само сећање на минуло време држи и даје моралну сатисфакцију“.

Преминуо је крајем 1928. године. Главни истражитељ Руске империје, Аркадиј Францевич Koшко, сахрањен је у Паризу.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“