Како је СССР помагао Немачкој да обнови армију после Првог светског рата

„Отписане“ земље

После Првог светског рата немачка армија, некада најјача у Европи, била је у јадном стању. Према условима Версајског мира морала је да ограничи бројност на 100.000 војника, није смела да има тенковске јединице, ратно ваздухопловство и подморнице, нити да врши војна истраживања и да ради на војним пројектима.

Будући да развој армије није био могућ на њеној територији, Немачка је понудила Совјетској Русији сарадњу у тој сфери. Русија је тада и сама била исцрпљена грађанским ратом и страном интервенцијом, у окружењу непријатељски настројених држава, и чак није била призната од стране водећих светских сила.

Због тога је Москва била заинтересована за контакте са Немачком и за модернизацију Црвене армије, утолико пре што су немачки војни стручњаци још увек били високо квалификовани.

Тајни договори

Преговори о војној сарадњи између Москве и Берлина почели су пре него што је окончан совјетско-пољски рат (1919-1921) јер су и Русија и Немакча имале „нерашчишћене рачуне“ са Пољском, али то још увек није био војнополитички савез.

Тако се током 1920-их у Русији појавио читав низ немачких тајних школа и центара за војну обуку и војна истраживања. Власти Вајмарске републике нису штеделе средства – за те потребе су годишње издвајале десетак процената из војног буџета.

Тајна совјетско-немачка војна сарадња је Берлину била далеко потребнија него Москви. Совјетски опуномоћени представник у Немачкој Николај Крестински написао је 1928. године Стаљину: „Ми не чинимо ништа супротно споразумима или нормама међународног права, а Немци крше Версајски споразум. Они треба да се плаше раскринкавања и да чувају тајну“.

Објекат „Липецк“

Код Липецка (око 400 км од Москве) тајно је основана немачка пилотска школа. Немци су сносили све трошкове. Према договору, обучавани су како немачки, тако и совјетски пилоти, којима су западне колеге преносиле своје искуство.

Поред теоријске обуке тестирани су нови авиони, авионска опрема и наоружање, а увежбавана је и тактика борбе у ваздуху. Немачко министарство одбране је преко посредника куповало авионе од трећих земаља и допремало на територију СССР-а. У првој партији је достављено 50 холандских ловаца Fokker D.XIII у деловима, који су затим склапани у липецком авио-центру.

Немачки пилоти су носили туђа имена и совјетску униформу без ознака. Пред долазак у СССР званично би били отпуштени из немачке армије, а по повратку су поново примани у ранијем чину. Пилоти који су погинули током тестирања враћани су кући у специјалним сандуцима са натписом „резервни делови“.

За осам година, колико је постојала липецка авио-школа, у њој је обучено преко стотину немачких пилота.

Немци су почетком 1930-их већ делимично могли да обучавају војску на својој територији, а после доласка нациста на власт 1933. године Совјети нису желели да наставе војнотехничку сарадњу са идеолошким противницима, тако да је авио-школа затворена.

Објекат „Кама“

Крајем 1929. године почела је са радом немачка тенковска школа у СССР-у. Школа „Кама“ се налазила близу Казања (800 км од Москве). У совјетским документима је носила назив „Технички курсеви ратног ваздухопловства“.

„Кама“ је функционисала по истом принципу, тј. држана је у тајности, средства је углавном обезбеђивала немачка страна, заједно су обучавани совјетски и немачки тенкисти. На полигонима код Казања тестирано је тенковско наоружање и средства за везу, проучавана је тактика тенковске борбе, камуфлажа и сарадња тенковских група.

Тенкови за тестирање, такозвани „велики трактори“ (Grosstraktoren), тајно су по наруџбини немачког министарства одбране прављени у водећим предузећима (Krupp, Rheinmetall и Daimler-Benz) и у деловима су допремани у СССР. Црвена армија је са своје стране ставила на располагање лаке тенкове Т-18 и танкете Carden Loyd британске производње.

„Кама“ је такође затворена после 1933. године. За кратко време је у њој обучено 250 совјетских и немачких тенкиста.

Објекат „Томка“

Немачка школа хемијског рата „Томка“ у Саратовској области (900 км) на територији СССР била је најстроже чувана тајна. Комплекс је обухватао четири лабораторије, два виваријума, комору за дегазацију, електроцентралу, гаражу и стамбене бараке. Из Немачке је тајно допремљена сва опрема, а такође неколико авиона и топова.

У „Томци“ је стално боравио немачки персонал од 25 људи. Били су то хемичари, биолози и токсиколози (нема заједно), пиротехничари и артиљерци. Школу су похађали совјетски стручњаци који нису имали толико богато искуство у примени хемијског оружја.

Од свих објеката на територији СССР-а Немцима је најважнија била „Томка“. Поред ограничења у Версајском споразуму имала је значаја и чињеница да у релативно малој Немачкој није било лако наћи одговарајуће полигоне за тестирање хемијског оружја. И поред тога што је совјетској страни „Томка“ доносила и новац и искуство, ипак је и она затворена у години оснивања Трећег рајха, јер је политички моменат био важнији.