„Целог живота сам морао да скривам идентитет. Нико није смео да сазна за моје јеврејско порекло“, рекао је он пола века касније, већ као аустралијски држављанин Алекс Курзем, који је рођен као Иља Гаљперин. Његови пријатељи, па чак ни чланови породице нису знали да је он, иако Јеврејин по националности, својевремено био питомац и „талисман“ СС јединице.
Сироче
Иља је имао пет година када су нацисти у октобру 1941. године у његовом родном граду Дзержинску код Минска побили стотине Јевреја, а међу њима и његову мајку, брата и сестру. Он се сакрио у шуми и преживео, али је остао потпуно сам.
AFP
Лутао је шумом, хранио се плодовима и ноћивао на дрвећу бојећи се вукова. Да се не би смрзао скидао је одело са погинулих војника. Кад би закуцао на нечија врата добио би понекад храну и преноћиште, али нико није смео дуже да га држи у кући.
Један сељак је препознао да је дечак одбегли Јеврејин, испребијао га и одвео Немцима из 18. летонског полицијског батаљона „Курземес“ који се борио против партизана и организовао казнене експедиције против јеврејског становништва на подручју Минска.
У тренутку када се спремао за смрт, Иља се обрати војнику који је стајао поред њега и упита га: „Док ме нисте убили, можете ли ми дати парченце хлеба?“ Овај га одведе у страну и рече му да заувек заборави своје јеврејско порекло и да се убудуће представља као руско сироче, ако хоће да преживи.
„Борбени“ пут
AFP
Летонци су прихватили сироче и дали му име Алекс Курзем, по западној области Летоније. Иља-Алекс је у батаљону обављао домаће послове, чистио војницима чизме, палио ватру, доносио воду... Добио је униформу, малу пушку и пиштољ, и постао „син пука“, питомац и талисман летонске нацистичке јединице.
Са својим батаљоном је прошао целу Белорусију и био сведок масовних погубљења и бруталних казнених операција. „Био сам приморан да гледам све шта се дешавало“, сећао се Курзем. „Ја нисам могао да зауставим рат. Узели су ме људи који су чинили сва та злодела. Нисам могао ништа да урадим, баш ништа. Знао сам да је то лоше, плакао сам... Понекад сам жалио што мене нису стрељали заједно са мајком“.
Батаљон је 1. јуна 1943. укључен у Летонски добровољачки СС легион, тако да је и Курзем добио нову униформу. „Најмлађи нациста Рајха“ је постао чест гост на страницама немачких новина и у кадровима филмске хронике.
Нови живот
AFP
Када је ратна срећа напустила Немце казнена јединица летонских есесоваца била је принуђена да учествује у правим борбеним дејствима против наоружаних војника Црвене армије. Алекс је тада послат у позадину, у Ригу. Тамо га је усвојила породица директора локалне фабрике чоколаде Екабса Дзениса. Са њом се он преселио најпре у Немачку, а 1949. у Аустралију.
Дуго је Алекс Курзем чувао тајну, чак и од чланова своје породице. А када је 1997. године открио непријатне детаље из свога детињства, поједини пријатељи су му окренули леђа. Јеврејска заједница у Мелбурну га је оштро критиковала због добровољног ступања у СС јединицу и због тога што није осећао јаку мржњу према нацистима.
„Мржња ми неће помоћи“, одговорио је на то Курзем-Гаљперин. „Такав сам какав сам... Рођен сам као Јеврејин, одгајили су ме нацисти и летонци, и венчао сам се у католичкој цркви“.