Када је 1969. године угледни британски поларни истраживач Волтер Вилијем Херберт постао први човек који је пешке стигао до Северног пола, инспирисао је многе људе широм света. Совјетски Савез није био изузетак.
Неколико година пре Хербертовог успеха група младих жена љубитеља нордијског скијања основала је женски поларни истраживачки скијашки тим „Метелицаˮ (рус. „мећаваˮ).
Мада су, инспирисане подвигом Вилијема Херберта, чланице тима касније себи поставиле за циљ да пешке стигну до Јужног пола, група је основана захваљујући другом, мање значајном рекорду.
1966. године, наиме, мушки тим студената са Московског државног техничког универзитета „Бауманˮ прешао је 725 километара од Москве до Лењинграда на скијама. Пут су прешли за шест и по дана, прелазећи у просеку 110 километара дневно.
Валентина Кузњецова, тада 29-годишњи радио-инжењер у једном истраживачком центру у Москви и посвећени љубитељ скијања, дошла је на идеју да понови овај подухват са једном разликом: сви чланови будућег тима биће жене.
Валентина Кузњецова
В.Волков/SputnikМосковски спортски лист тада је објавио чланак о новом тиму који је већ почео припреме за маратон. Лист је тврдио да чланице тима желе да оборе рекорд који су раније поставили мушкарци.
„И пре објављивања чланка било нам је тешко да се припремимо, а после тога то је постало практично немогуће. Скоро читав свет скијаша се обрушио на нас, као да смо неки непознати уљезиˮ, записала је Кузњецова тада у свом дневнику.
Локалне власти, које су раније подржале идеју, повукле су подршку, јер су страховале од лошег публицитета, понижења и нарушеног угледа СССР-а у случају неуспеха женске екипе.
Татиана Дjaконова и Надежда Кузина
Виктор Шандрин/ТАССМеђутим, Валентина Кузњецова није била неко ко ће тек тако одустати. Знала је из личног искуства шта је потребно да се превазиђу неповољне околности и лични проблеми. Када је имала само пет година нацисти који су окупирали њено родно село у Курској области сазнали су да је њихова мајка помагала партизанима.
„Једног ужасног дана извели су моју мајку, сестру и мене на стрељање. Само чудо нас је спасло. Али отада нисам више говорилаˮ, сећала се Кузњецова.
Следеће две године девојчица није више могла да изусти ни речи и постала је мета подругивања и суровог задиркивања друге деце.
„Моје вршњаке је то веома забављало. Стално су ме терали да кажем нешто. Из неког разлога посебно су волели реч 'петлић' и ја сам до изнемоглости покушавала да је изговорим... Како бих се ослободила својих мучитеља, одлучила сам да по сваку цену изговорим ту реч. Тако сам, захваљујући дечјој суровости, повратила моћ говораˮ, признала је Кузњецова годинама касније у једном од својих интервјуа.
Валентина Кузњецова
Metelitsa-p (CC BY-SA 3.0)1966. године вођа „Метелицеˮ била је већ потпуно способна жена, инжењер, супруга и мајка једног детета. Али као ни кад је била дете, није могла лако да прихвати неуспех: експедиција је морала да се одржи.
Дан старта, планиран за 22. децембар 1966. године у 10 сату ујутро, обележила је трагедија. Кућа једне од чланица групе „Метелицаˮ, Валентине Курепкине, изгорела је до темеља. Али није било одустајања, све чланице тима су биле на старту у назначено време.
„Скоро 99% посла око било које експедиције посвећено је организацији, припреми тима и руте, отклањању или спречавању свих могућих ризика и непредвиђених компликација, као и анализи и предвиђању субјективних фактора. Насупрот уобичајеном мишљењу, тек са стартом експедиције чланови групе почињу живот достојан својих циљева: мирнији живот, мада истовремено тежи (у физичком, не у моралном смислу)ˮ , записала је Кузњецова.
Младе жене су са пуном посвећеношћу следиле свој циљ. Прелазиле су 98 километара дневно, на температури која је падала до -34°C. Било им је потребно седам и по дана за ово путовање, што је показало да могу да се носе са мушкарцима који су исти пут прешли за шест и по дана.
После првог успеха тим „Метелицаˮ је извео још неколико експедиција. Пешке су стигле до Хелсинкија, Аљаске, али су ишле и у неке тешко доступне области као што су Рт Чељускин, Северна земља и Земља Фрање Јосифа.
„Тим 'Метелица' је осам пута био до Земље Фрање Јосифа, више него на било ком другом месту. Ми боље познајемо острва и теснаце централног дела Земље Фрање Јосифа него улице Москвеˮ, записала је Кузњецова.
Сваки нови подухват младих жена био је захтевнији и опаснији. Морале су да се суоче са снежним олујама, ниским температурама, танким ледом који је претио да пукне под њиховим ногама, па чак и са медведима.
„Пре наше прве експедиције инструктори су нам рекли: 'Ако медвед крене на вас, нећете га ни приметити. А ако га приметите, онда је само у пролазуˮ, записала је Кузњецова. Како би се заштитио од медведа, тим је увек носио бакље и имао спремне пушке.
Тим је провео целу деценију на бројним експедицијама, унапређујући своје вештине, повећавајући издржљивост и отпорност према силама природе. Али Антарктик и Јужни пол су остали ван њиховог домашаја.
Међутим, време да освоје и овај континент стигло је у децембру 1988. године. Девет чланица тима стигло је авионом у совјетску научну станицу „Мирниˮ, планирајући путовање до станице „Востокˮ у Земљи принцезе Елизабете на Антарктику, што значи пут од 1.420 километара на скијама.
Групу су чиниле Валентина Кузњецова, стални вођа тима, тада већ 51-годишња жена, и друге старе и нове чланице „Метелицеˮ: Наталија Бахарева, Ирина Гуријева, Светлана Гуријева, Људмила Косарева, Ирина Романченко, Јелена Хованцева и 27-годишња ћерка Кузњецове Ирина. Оне су планирале да пређу дугачак и тежак пут преко Антарктика, мада у том тренутку Јужни пол није био у плану.
„Када смо стигле у станицу 'Мирни', рекли су нам: Девојке, ако на скијама будете ишле три дана, бићете суперхероји. Ходале смо 57 дана. Када је тим кренуо, температура је била -7°C, а кад је стигао била је -48°C. Ноћу је падала на -55°C. Ишле смо од обале до центра […] од нулте надморске висине до висине од 3.800 метара. С обзиром на недостатак кисеоника и друге услове, тих 3.800 метара је једнако 5.000-6.000 метара на планини Тјен Шанˮ, записала је Валентина Кузњецова.
Пре него што је тим „Метелицаˮ прешао 1.420 километара преко снега и леда Антарктика, мало ко је веровао да је то могуће. Последњих 12 километара прешле су обучене у црвене скафандере, како би обележиле најновије достигнуће совјетских жена.
Последња белешка у дневнику са путовања је кратка и емотивна: „Господе, да ли смо стварно успеле?!ˮ
Седам година касније, 1995, пет чланица групе „Метелицаˮ заболо је руску заставу на Јужни пол, тако достигавши главни циљ и остварење сна свог оснивача.
Од њихове прве експедиције од Москве до Санкт Петербурга чланицама тима људи су увек постављали питање зашто су чиниле то што су чиниле и шта их је мотивисало?
Оснивач „Метелицеˮ Валентина Кузњецова, која је преминула у Москви 3. септембра 2010. са 73 године, волела је на то да узврати следећим питањем: „А зашто се људи пењу на планине, освајају највише врхове, прелазе океане у чамцима, лете у неистражени свемир? Немиран ум и велика мисија – бити човек - води и наставља да води људе у непознато […].ˮ
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
