У првим годинама совјетске власти омладина је била прилично проблематична. Много младих је остало без родитеља, једни су се вратили из крвавог рата, други су отишли у велике градове да студирају и нису се вратили у вихору револуције... И сви су хтели да утичу на догађаје, да учествују у великим друштвеним променама и да имају право гласа у изградњи нове будућности. У тој маси омладине било је доста склоности ка криминалу, те су бољшевици морали нешто предузети како би решили овај проблем.
Надежда Константиновна Крупска, супруга В. И. Лењина.
Public domainЛењинова супруга Надежда Крупска је пре почетка бољшевичке револуције, у јуну 1917. године, написала Статут Савеза радничке омладине Русије и објавила га у бољшевичком листу „Правда“. У Статуту је писало да „сви младићи и девојке који живе од продаје свога рада организују се у Савез радничке омладине Русије“. По речима Крупске, циљ овог савеза је био „да припреми своје чланове да постану слободни одговорни грађани и пуноправни учесници Велике борбе коју ће они водити као пролетери за ослобођење главног града од јарма“.
У складу са овим Статутом у различитим градовима Русије су организовани мали савези радничке омладине. Комсомол је званично организован 29. октобра 1918. године на Првом сверуском конгресу Савеза сељачке и радничке омладине и тада је добио назив Руски комунистички савез омладине (РКСМ).
Лењинов говор на Трећем конгресу Комсомола.
Б. В. ЈогансонОрганизација је неколико пута мењала званични назив али је генерално била позната као „Комсомол“ („Комунистички савез омладине“, „Коммунистический союз молодежи“). Према Статуту из 1920. године члан организације могао је постати сваки грађанин од 14 до 23 године који је подржавао комунистичке идеале.
у „Комсомолу“ већ било око пола милиона чланова када је Владимир Иљич Лењин посетио Трећи Конгрес РКСМ у октобру 1920. године . Због чега су млади људи ступали у ову организацију?
Први комсомолци су гајили велики ентузијазам у погледу изградње комунизма и били су спремни да се боре за њега. Сергеј Куркин, један од комсомолских активиста у граду Чаплигину (Липецка област) написао је касније да је 1919. године у Чаплигину формирана јединица спецназа (Јединица за посебне намене) коју су чинили комсомолци. Такви одреди су организовани „као помоћ Црвеној армији“ широм Русије, али су то заправо били обични сељаци и радници, по убеђењу комунисти, који су легално били наоружани.
Група првих организатора Савеза омладине, учесника Првог сверуског конгреса Савеза пролетерске омладине.
SputnikТакве јединице су се бориле против контрареволуционара, тј. белих официра и сељака који су одбијали да дају бољшевицима жито и друге своје залихе. Грађански рат је био у пуном јеку. Чаплигинов спецназ (и комсомолци у њему) борио се против белог генерала Константина Мамонтова.
Колона комсомолаца са паролом „Сва радничка омладина – у редове Лењиновог комсомола“ током демонстрације на Црвеном тргу.
SputnikУ већини случајева првобитни „Комсомол“ ипак није окупљао јунаке. Историчар Владимир Иполитов из Тамбова је написао да је од краја 1930-их „Комсомол“ у Тамбовској области коришћен за спровођење колективизације, тј. за одузимање уштеђевине и залиха од имућнијих сељака, и то са демонстративном бруталношћу. „Локална партијско-совјетска власт приморавала је омладину да одрађује најтежи и најпрљавији посао“, пише Иполитов. „Експропријација сељачке имовине која је требало да постане власништво колхоза била је најобичнија пљачка. Осећајући подршку власти комсомолци су се понашали као да читава села припадају њима. У Орловском рејону је секретар комсомолске ћелије Семјонов испребијао једну жену рекавши: ’Ја сам комсомолац! Има да ме се плашите и да ми се потчињавате!’“
Нису сви млади ступали у „Комсомол“ да би добили оружје. Многи су желели да направе каријеру у новој совјетској држави. „Комсомол“ је често карактерисан као „резерва Комунистичке партије“ и имао је огромну бирократску структуру која је подсећала на апарат Комунистичке партије Совјетског Савеза. Што се боље комсомолац сналазио у тој структури, веће су биле шансе да без проблема постане члан КПСС-а.
„Наш комсомолски организатор [на Московском државном педагошком универзитету током 1970-их] тежио је да ступи у Комунистичку партију“, пише Галина Уљанова, доктор историјских наука из Москве. „У оно време је човек морао бити члан партије да би се професионално могао бавити историјом, јер у противном није могао добити приступ архивима! Каријера у комсомолској администрацији заиста је могла да помогне ономе ко хоће да ступи у партију“.
Пријем у „Комсомол“.
Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru„Комсомол“ је 1926. године добио званичан назив „Свесавезни лењински комунистички савез омладине“, а горња граница узраста чланова подигнута је на 28 година (додуше, комсомолски функционери су могли бити и старији). Такође је уведена месечна чланарина која се плаћала 2 копејке (цена сладоледа у оно време).
У првим годинама родитељи су се оштро противили ступању своје деце у „Комсомол“: „Када су мајке сазнале да је наш савез комунистички испребијале су своје синове... Ускоро су у кућицу где је свраћао представник ’Комсомола’ почели да долазе збуњени дечаци и девојчице и оборене главе молили: ’Искључите ме из Комсомола, мама и тата ми не дају’“.
Поред колективизације на списку задатака у првим годинама „Комсомола“ било је едуковање његових чланова. Током 1930-их су хиљаде младих људи добиле основно образовање у струковним школама, с тим што је комсомолска организација контролисала тај процес. Затим је ентузијазам комсомолаца искоришћен приликом формирања ђачких грађевинских бригада.
Изградња Бајкалско-амурске железничке магистрале. Студентска грађевинска бригада.
Игор Виноградов/SputnikКомсомолске организације у свакој средњој школи формирале су грађевинску бригаду која је током летњег распуста упућивана на различите радове. Те бригаде су 1930-их учествовале у изградњи важних објеката попут Магнитогорског металуршког комбината, Дњепровске хидроелектране, па чак и Московског метроа. Комсомолске бригаде су 1970. интензивно помагале у изградњи Бајкалско-амурске железничке магистрале. Али ипак је мањи број комсомолаца уечствовао у тако крупним грађевинским подухватима. Обично су те бригаде одлазиле на њиве „у кромпир“, тј. да помажу пољопривредницима.
Студенти биолошког факултета Московског државног универзитета (МГУ) „у компиру“.
Марина Вороњина/russiainphoto.ruПоред свега тога, млади људи су били потребни властима како би утицај комунистичке идеологије пројектовали на читаву омладину. Галина Уљанова прича да је „Комсомол“ редовно организовао политичке састанке. „Бар једном месечно смо се окупљали на предавање посвећено политичкој ситуацији“.
Студенти грађевинске бригаде МГУ.
Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruВелики део културних активности у школама и на универзитетима такође су организовали и спроводили комсомолци. „Заједно са администрацијом школе припремали смо разна спортска такмичења и прославе, и организовали војнопатриотску игру ’Зарница’. Такође смо учествовали у организовању прослава свих важнијих државних празника“, прича бивша комсомолка Татјана Корољова. „Наши главни празници били су 1. мај, 9. мај и 7. новембар“.
Отварање 17. конгреса Свесавезног лењинског комунистичког савеза омладине (ВЛКСМ).
Борис Кауфман/SputnikУбрзо после Другог светског рата комсомолски ентузијазам је спласнуо, али је број комсомолаца растао геометријском прогресијом. Ради поређења, 1941. је „Комсомол“ имао око 11 милиона чланова, а 1969. године тај број је порастао на 24 милиона. Врхунац је достигнут 1984. када је „Комсомол“ бројао 42 милиона чланова. Према статистици из 2008. године за Уралски регион, око 80% рођених током 1960-их ступило је у „Комсомол“, а тај проценат је још већи за рођене током 1950-их и раније. Те бројке међутим, нису подразумевале обавезно активно учествовање.
Анатолиј Сљезин, доктор историјских наука из Тамбова, истиче да је 1957. године „Комсомол“ имао већ 64 часописа и дневних новина са укупним тиражом од преко 13 милиона примерака. Међутим, мало ко је читао те новине и часописе. Често их нису читали чак ни комсомолски функционери. На пример, 1959. године је у Мордовској области било 129 претплатника за часопис „Молодой коммунист“ и 153 претплатника за часопис „Комсомольская жизнь“, а у области је тада било 1.500 комсомолских секретара и 150 комсомолских функционера.
Перон Јарославске железничке станице. Московска комсомолска бригада одлази да гради Бајкалско-амурску железничку магистралу.
Е. Котљаков/Sputnik„Комсомол“ је за већину младих био шанса за какво-такво напредовање. „Сви су били у ’Комсомолу’. То је била тотална појава, као вакцинација“, каже Галина Уљанова. „’Комсомол’ је био пре свега социјална институција. Сви су волели те суботње излете на ’сађење младих садница’, ’чишћење улица’, итд... Али ми се нисмо окупљали због садница! За сат времена их брже-боље посадимо, а онда организујемо пикник са сендвичима, вином, гитаром, дружењем, удварањем... То је заправо била суштина“.
Власт је приметила ову појаву па је покушала идеолошким методама да подсети омладину да је „Комсомол“ заправо идеологија. На пример, у позном СССР-у, 1984. године, појавио се роман Бориса Васиљева „Сутра је био рат“ у коме је осуђен лакомислен однос према „Комсомолу“.
„Ја сам засада комсомолка, али после ћу хтети да будем жена“, каже јунакиња у поменутом роману. „Како те није срамота!“, приговара јој друга девојка. „Јесте ли чули, она жели да постане ’жена’! Не пилот, не падобранац, не Стахановка, него жена. Играчка у мушким рукама!“
Делегати 16. конгреса Свесавезног Лењиновог комунистичког савеза омладине (ВЛКСМ), добитници премије Лењиновог комсомола 1969-1970, радници Московске фабрике аутомобила „И. А. Лихачов“ (слева надесно): Ј. С. Попов, В. С. Абашин, И. С. Керцели, Н. Ј. Чекурин. Москва, Русија.
Б. Елин/SputnikМеђутим, млади људи су заиста желели једноставно да живе, да се друже и радују, више него да се придржавају некаве ране совјетске идеологије. Током 1970-их и 1980-их чланство у „Комсомолу“ је коришћено само за достизање неких обичних свакодневних циљева. „Сарадник института није могао тек тако да приђе обезбеђењу и да каже: ’Дајте нам кључеве од сале. Хоћемо да организујемо плесно вече’“, прича Уљанова. „Али комсомолски функционер је то могао. Он би рекао: ’Организујемо културно вече за наше комсомолце’, и добио би кључеве без проблема. Такве вечери су обично почињале некавим идеолошким предавањем, али су сви у ствари долазили само да ђускају. Комсомолац је такође могао да телефонира у позаориште и замоли неколико бесплатних позоришних карата. Идеологија је постојала само у горњим слојевима комсомолске структуре, а за све остале је ова организација била нека врста совјетске друштвене мреже“.
Крајем 1980-их број чланова „Комсомола“ је опао на 35 милиона, а 1991. на 26 милиона. Другим речима, омладина је једноставно престала да ступа у „Комсомол“, између осталог и због тога што је Комунистичка патрија у то време већ запала у дубоку кризу. Лењински комунистички савез је коначно распуштен 1991. године. „Када је ’Комсомол’ престао да постоји постало је јасно да су ти суботњи и недељни раднички излети са политичким предавањима заиста повезивали људе. Када су таква окупљања престала више се није знало ко с ким ради“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
