Први светски рат и руска револуција 1917. године онемогућили су организовање ауто-трка које су се активно развијале у последњим годинама постојања Царске Русије.
Тек крајем 1930-их нова совјетска власт је сагледала да ауто-трке могу допринети развоју аутомобилске индустрије у СССР-у, јер експериментални тркачки аутомобили омогућавају тестирање нових делова и система пре него што се покрене њихова серијска производња.
Први совјетски тркачки аутомобил појавио се 1938. године. Звао се ГАЗ-ГЛ-1 и имао мотор од 65 коњских снага.
Друга генерација аутомобила имала је мотор од 100 кс. У њему је 1940. године постављен први совјетски званични рекорд, када је развијена брзина од 161,87 км/ч. Тај рекорд је био прилично скроман, није чак надмашио достигнућа тркачких аутомобила у царској Русији али је ипак за совјетске љубитеље аутомобилског спорта то био велики догађај.
Други светски рат је такође онемогућио организовање ауто-трка. После рата су поједини немачки спортски аутомобили били увезени у СССР у својству репарације. Немачки тркачки аутомобил Auto Union ‘Typ 650’ преуређен је у модел совјетске производње „Сокол-650“.
„Москвич-400“ који је у Совјетском Савезу направљен крајем 1940-их и почетком 1950-их био је идентичан са моделом Опел Кадет К38, који је такође направљен у Немачкој између 1937. и 1940.
Први шампионат Совјетског Савеза у ауто-тркама одржан је тек 1950. године. Била је то трка дуга 300 километара. Одржана је на Минском ауто-путу у западном делу Московске области.
Прва совјетска трка на кружној стази одржана је тек 1955, пет година касније.
У међувремену је Централни ауто-мото клуб СССР-а постао члан Међународне аутомобилске федерације.
У трци кружном стазом 1956. године учествовала су три типа аутомобила: Москвич 401 и Москвич 402, и ГАЗ-20 „Победа“, а такође други аутомобили који нису били у серијској производњи.
Први је на циљ стигао Михаил Метељов. Он је постао први шампион Совјетског Савеза. Управљао је аутомобилом ГАЗ-СГ-1, познатим под називом „Победа-Спорт“. Аутомобил је имао отворену каросерију и мотор од 50 кс.
Ово је други аутомобил који је тога дана стигао на циљ. Возач Вјачеслав Мосолов је такође управљао истим моделом „Победа-Спорт“.
Трећи је стигао Борис Курбатов за воланом аутомобила ЗИС-112/1. Пре трке 1955. године инжењери су усавршили у њему кочиони систем јер се прегревао у првим модификацијама овог модела.
Друге модификације овог аутомобила су такође учествовале у трци и изгледале су отприлике овако:
Аутомобил у првом плану је био познат под називом „Минск“. Он је учествовао у трци али се није борио за медаљу.
Аутомобилски спорт се постепено све више развијао у Совјетском Савезу. Организовала су се такмичења у различитим дисциплинама: рели, кружне трке, картинг и др.
Возачи из социјалистичких земаља редовно су се такмичили за такозвани „Куп пријатељства“. Редовно су организоване и различите регионалне трке.
Совјетски возачи су 1971. учествовали у трци „24 Hours of Spa“ у Белгији. Два совјетска модела „Москвич-412“ стигли су последњи на циљ али је и сама чињеница да су стигли до циља после 24 часа вожње већ доживљена као успех.
Различити модели које је производила фабрика аутомобила ВАЗ брзо су постали популарни међу совјетским возачима. И данас у целом свету постоје хиљаде људи заљубљених у аутомобил „Лада“.
Изван тркачких стаза совјетски инжењери су радили на стварању аутомобила који може да развије брзину звука, тј. 1.190 км/ч. Тако је настао једини совјетски аутомобил на турбомлазни погон под називом „ХАДИ-9“.
Он је имао исти мотор као и млазњак МиГ-19. Направљен је у Харкову, у Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици. Због многобројних потешкоћа возило није никада тестирано у пуној брзини, нити је икада достигло брзину звука.
Овде сазнајте зашто је модел Лада 2101 постао култни совјетски аутомобил.