Други светски рат је увукао у свој вртлог милионе људи свих узраста. Оружје у руке су узимали и честити старци и голобради дечаци. Али само на Источном фронту, у јединици Црвене армије, борио се дечак који је тада имао свега шест година!
У лето 1942. године Серјожа из села Грињ у Калушкој области остао је пуки сиротан. Отац му је умро пре рата, а мајку и брата су на његове очи погубили Немци због везе са партизанима. Потресен и усамљен, шестогодишњи дечак се изгубио у шуми и лутао све док га исцрпљеног и гладног нису пронашли извиђачи 142. гардијског стрељачког пука.
Он им је рекао да се презива Аљошкин, а после се испоставило да је мало погрешио, и да му је презиме Аљошков. Војници су одлучили да задрже Серјожу. Званично га је усвојио командант пука Михаил Воробјов.
Дечак се свим силама трудио да буде од користи. Разносио је новине и писма војницима, и стално је долазио у штаб и молио да му дају неки задатак. Једном, док је извршавао уобичајене обавезе, приметио је немачке војнике који су се сакрили у стогу сена са циљем да коригују артиљеријску ватру. Красноармејци су их брзо онеспособили.
Почетком новембра 1942. године 142. гардијски пук је пребачен у близину Стаљинграда. Ту је мали војник извршио подвиг за који је добио медаљу „За борбене заслуге“.
У току артиљеријске паљбе Серјожин отац је затрпан у блиндажу. Дечак је покушао да га самостално откопа, а кад је видео да неће успети отрчао је по минере. Њима је пошло за руком да спасу рањеног Воробјова.
„Он је својим добрим расположењем и љубављу према јединици и своме окружењу у најтежим тренуцима уливао бодрост и самоувереност. Друг Аљошкин је љубимац пука“, писало је у наредби о додељивању награде Сергеју, који је у том тренутку имао пуних седам година.
Борбени пут Серјоже Аљошкова је био тежак. Приликом форсирања реке Северни Доњец умало се није удавио. Другом приликом је возило у коме се дечак налазио нагазило на мину, а он је чудом преживео.
У пролеће 1943. године у Црвеној армији су поново уведене еполете (биле су укинуте после револуције 1917), и војници су у шали уручили Серјожи комплет за потпоручника. То је касније дечака могло коштати живота. Сјајне еполете су привлачиле пажњу немачких пилота, па су они и на овог „официра“ испалили рафал из митраљеза. Један метак је погодио Аљошкова у пету. „Отац је много прекоревао себе због тога“, написао је касније Вјачеслав Воробјов, син Сергејевог поочима.
Борбени пут маленог војника завршио се у Пољској. Генерал Василиј Чујков, командант 62. армије у којој је Серјожа служио, наредио је да се дечак пошаље у Суворовску војну школу. Аљошков је том приликом за успомену добио трофејни пиштољ „браунинг“.
Сергеј, међутим, није имао среће са војном каријером. Суворовску војну школу није завршио због здравствених проблема (почео је рано да пуши). Завршио је правни факултет, радио као тужилац. Живот је провео на Уралу, у Чељабинску. Имао је само 54 године када је 1990. умро од срчаног удара.
У Русији је 2018. године снимљен филм „Мали војник“ (Солдатик) заснован на истинитим догађајима. То је прича о херојским данима најмлађег војника - јунака Великог отаџбинског рата, шестогодишњег Серјоже Аљошкова.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
