Крајем 19. века златна грозница је захватила Далеки исток Руске империје и суседне територије на северу Кине. Десетине хиљада копача злата кренуле су у потрагу за златним жилама чија експлоатација врло често није била легална.
Понекад су се око таквих златних жила формирале читаве „државе“ с сопственим „председником“, законодавним и судским структурама, правосудним органима и оружаним снагама. Најпознатија је била Желтугинска република коју су основали руски трагачи за племенитим металом. Тада су је често називали Амурска Калифорнија или Желтуга.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУЗанимљиво је да је та руска „држава“ основана на територији кинеске Манџурије, где је за самовољно копање злата била предвиђена смртна казна. Желтугинци, међутим, нису поштовали локалне законе и уживали су у слободи. Штавише, нису имали ништа против да се њихова „република“ једнога дана придружи Руској империји.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУПрича о Амурској Калифорнији почиње у пролеће 1883. године када су мештани на реци Желтуги, на кинеској територији, пронашли неколико грумена злата високог квалитета. Најближе веће кинеско насеље Ајгун било је удаљено стотине километара, а руска насеља су била одмах ту, преко реке Амур, која је служила као граница. Тако су на ово јединствено место брзо похрлили управо руски трагачи за златом.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУУ прво време је њихова колонија била право легло анархије. Поред копача злата овамо су се стицали и свакојаки авантуристи, преваранти и бандити. Пљачкања и убиства су била нешто уобичајено.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУИ у самом процесу експлоатације злата није било много боље. Уместо доследне и пажљиве обраде златних жила копачи су уништавали налазишта варварским „свињским ровањем“, после чега су та места већ била неупотребљива. Они су журили схватајући да у сваком тренутку могу наићи кинеске трупе и казнити незване госте.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУМеђутим, време је текло а Пекинг није реаговао на руску колонију која се појавила на његовој територији (касније се испоставило да кинеске власти једноставно нису знале за њу). Желтугинци су дошли до закључка да у Манџурији могу остати дуго, па су одлучили да успоставе ред и мир.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУЖелтуга је подељена на пет рејона: четири руска и један кинески (Кинези су били друга по бројности етничка група у „републици“). Из сваког рејона су изабрана по двојица, а сви заједно су формирали управу колоније.
Сва политичка догађања су се одигравала на централном тргу „Орлово поље“, где се вијорила „државна“ црно-жута застава (симбол јединства земље и злата) и где су подигнута вешала за непослушне грађане.
Желтугинска република. Крај 19. века.
Географски музеј МГУЖелтугинска република је имала свој суд, своју државну касу и органе реда који су бројали 150 људи. На челу „државе“ је био бирани председник. Први је изабран Карл Јохан Фасе родом из Аустроугарске. Он је одлучно и немилосрдно завео ред у „Амурској Калифорнији“. За један дан је обешено 30 људи оптужених за убиства.
„Од првих дана успостављања власти многи су мислили да је све то шала, али су лоше прошли“, причао је очевидац. „За прве две недеље с правом се може рећи да је то време бруталних казни. Свакодневно је неко бичеван за крађу или мужелоштво, итд. Од јутра до мрака су бичевани људи за сваки прекршај, и тек после тога су љубитељи туђе имовине и авантура мало спласнули“.
Када је заведен ред колонија у Желтуги је почела брзо да расте. За годину дана њено становништво је порасло од неколико стотина до 9.000 људи. У једном тренутку је у њој било 20.000 житеља.
Испирање злата помоћу широког плитког рударског суда.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ru/Већину становника „републике“ чинили су Руси, и зато је званичан језик био руски. Руси су са Кинезима разговарали на поједностављеном језику, такозваном кјахтинском пиџину, који је био распрострањен у пограничним областима.
У Желтуги су као печурке почеле да расту продавнице, парна купатила, тезге са накитом, крчме, кладионице и гостионице за многобројне Русе и Кинезе који су откупљивали злато. Постојало је чак и позориште, а такође атеље за израду фотографија, зверињак, трупа циркусаната и два оркестра. Сви су они уредно плаћали порез и тај новац је коришћен за заједничке потребе. На пример, помоћу њега је у колонији отворена болница.
Желтугинска република је временом постајала све већа и богатија. Буквално је почивала на злату. Оно је коришћено и као додатак новцу, тј. као платежно средство. У локалном казину „Чита“ копачи су мирне душе просипали богатство које би им било довољно до краја живота.
Испирачи златоносног песка.
Агнеса Динес/russiainphoto.ru/„Амурска Калифорнија“ је постојала непуних годину дана пре него што су кинеске власти најзад сазнале за њу. Губернатор Ајгуна је почео да засипа руководство Амурске области молбама да помогне у исељавању уљеза. Убрзо је и влада императорке Циси изразила протест Санкт Петербургу.
Функционери у владајућим структурама Русије добро су знали за Желтугинску републику и чак су интензивно сарађивали са њом. Кинезима су на званичном нивоу одговарали да нису чули за такву „државу“, а ако тако нешто чак и постоји они немају право да се мешају у унутрашње послове Кине.
Тако је Русија фактички дала Кини зелено светло за обрачун са „Калифорнијом“. У Желтугу су у међувремену послати козачки одреди да упозоре копаче и обавесте их да им држава неће пружити никакву подршку нити војну заштиту, те да ће за њих најбоље бити ако без оклевања напусте кинеску територију.
У фебруару 1885. у близини Желтуге појавио се први извиђачки одред кинеских трупа, а 18. августа исте године у колонију је дошао официр кинеске династије Ћинг са захтевом да се територија очисти за 8 дана. Иако је он имао само 60 војника житељи колоније су се одмах разбежали.
Испирање злата из јаловине.
Државни историјски музеј Јужног Урала/russiainphoto.ru/Када је истекао поменути рок кинески одред је ушао у празну Желтугу, спалио пар кућа и одрубио главе неколицини Кинеза који су се ту скривали. Међутим, када је официр са својим одредом отишао, „житељи Калифорније“ су почели да се враћају. Испоставило се да су они све време чекали у близини.
Пекинг је убрзо сазнао да у „републици“ све иде по старом, па је у јануару 1886. године послао 1.600 војника са наредбом да се колонија спали до темеља, да се Руси протерају преко Амура, а Кинези који живе у насељу да се погубе због незаконите експлоатације злата.
Овога пута лукавство није помогло житељима Желтуге. Грађанима Русије обезбеђено је да слободно напусте Кину и врате се у отаџбину како се не би кварили односи са Русијом, али то није важило за њихове кинеске колеге. „Чим су кинески војници видели да житељи Желтуге прелазе преко залеђеног Амура кренули су у јуриш против ненаоружаних сународника“, написао је 1896. године истраживач историје „републике“ Александар Лебедев. „Ови су се, наравно, разбежали на све стране. Бежали су кроз сметове и јаруге, верали се уз ледене санте и скривали се у њима. Руке и ноге су им се смрзавале, падали су од глади и исцрпљености, а затим поново устајали и трчали трудећи се да стигну до обале и сакрију се у селу. Али ни тамо нису пронашли спас. Убијани су и мучени и на нашој обали. Кинески војници су их отимали у гомили Руса, черечили их на улицама, упадали у руске куће и извлачили отуд своје жртве. То је била кланица. Ужасна, одвратна и зверска кланица“.
После слома „Амурске Калифорније“ копачи злата су се раштркали широм руског Далеког истока. Не желећи да се одвикну од некадашњег раскошног живота покушавали су да поново оснују слободољубиву „републику“ на златној жили, али су их локалне власти немилосрдно прогониле. Проблем масовне нелегалне експлоатације злата у земљи коначно су решили бољшевици тек почетком 1930-их.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
