Како је совјетска власт ограничавала слободу кретања

„У совјетско доба човек без места боравка третиран је као бескућник и сносио је све последице тог статуса“, рекао је за лист „Коммерсантъ“ руски политичар Сергеј Миронов. „Када сам имао 17 година био сам пријављен у граду Пушкину код Санкт Петербуга заједно са мајком, оцем и сестром. Кад сам одрастао одлучио да се одвојим од породице и одем у Сибир, у геолошку експедицију, па сам рекао мајци да хоћу да одјавим место боравка. Она је била мудра жена па ми је одговорила: ’Када се тамо снађеш ја ћу те одјавити’. Након три недеље, гладан и без новца, вратио сам се кући, и дан-данас сам захвалан мајци што ми није дала да се одјавим“.

У совјетско време нико није могао добити дозволу за боравак без уписаног места боравка, и то се звало „прописка“. Сада у Руској Федерацији место боравка није обавезно. Обавезна је регистрација самог боравка, али се и она данас често зове „прописка“ јер је то још увек печат у личним исправама где је између осталог написана и текућа адреса. Приликом пресељења грађани Русије су обавезни да региструју нову адресу у року од три месеца. Има, међутим, много оних који то не поштују, тако да се у државним установама или приликом куповине на интернету често поставља питање: „Да ли је то ваша права или пријављена адреса?“

Међутим, у совјетско време је рок за регистрацију места боравка био три дана, не више. И то је важило чак и за летовање на мору.

Зашто је у Совјетском Савезу пријава места боравка била толико важна?

Да ли је кметство трајало до 1980-их?

Пријем и регистрација досељеника.

Руско географско друштво/russiainphoto.ru

Од 1960. године боравак у Совјетском Савезу без пријављеног места боравка третиран је као кривично дело уколико је трајао дуже од три дана. За тај прекршај била је прописана казна затвора од годину дана или новчана казна у висини од 100 рубаља (тадашња месечна зарада инжењера са стажем). Па ипак, званични подаци из 1967. године кажу да 37% свих совјетских грађана није имало личне исправе. Зашто је то било тако? Зашто што су, према совјетским законима тог периода, личне исправе могли добити само људи који живе у градовима и насељима градског типа.

Житељима села нису издаване личне исправе како би се „сузбио пораст становништва у градовима“. Таква ситуација је проузроковала многобројне потешкоће са којима се суочавало сеоско становништво. Житељи села су имали проблема приликом запошљавања, склапања брака и уписивања техничких школа и факултета. Имали су проблема чак и са слањем и добијањем писама преко поште! Они нису могли ни да путују као остали, тако да су ти људи једноставно остајали у свом селу где су радили у колхозима, и нигде се нису селили. Зар то није слично статусу који су имали сељаци у доба кметства?

Личне исправе у Руској империји.

Public domain

Совјетско руководство је 1974. коначно одлучило да изда личне исправе свим категоријама својих грађана. Тај процес је, међутим, почео тек 1976, а завршен је тек почетком 1980-их. Па чак и са личним исправама обавезно место боравка је ограничавало совјетске грађане.

Забрана и поновно увођење личних исправа

„На печалбу у Москву“. Сељаци на перону Казањске железничке станице.

Аркадиј Шајхет/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

У Руској империји исправе су уведене у 18. веку. Сељаци који су се разумели у грађевинске послове позивани су у Петербург или друге градове да раде на градилиштима. Они су од 1724. године добијали документа која су им служила као личне исправе. Поред тога, сељаци који су напустили своје место боравка да би радили у другим деловима земље морали су имати исправе са личним описом. Личне исправе сељака су 1803. године замењене легитимацијама које су биле у надлежности полиције. Помоћу тих докумената Министарство унутрашњих послова је контролисало кретање сељака у целој земљи и пратило њихов коначни повратак на имање свога спахије.

Лењин је 1903. године написао: „Социјалдемократе захтевају да народ има пуну слободу кретања и трговине, и да се униште личне исправе... Руски сељак је још увек у ропству чиновника толико да не може слободно ући у град нити се преселити на нову парцелу. Зар то није кметство? Зар то није угњетавање народа?“

Провера личних исправа.

Валериј Христофоров/TASS

Чим су дошли на власт бољшевици су укинули царски систем личних исправа, али су увели „радне књижице“ да би контролисали становништво и налазили оне који не раде ништа. Појам обавезног места боравка први пут је у Совјетском Савезу уведен 1925. године. Тада је у личне исправе совјетских грађана додат печат са местом сталног боравка.

Личне исправе из 1926. године са печатом о месту боравка.

Public domain

Систем личних исправа је потпуно рехабилитован 1932. године. Личне исправе су постале врло важан документ који совјетском грађанину омогућава приступ државним услугама, укључујући и медицинску помоћ у месту боравка. Али то није важило за сељаке. Током 1930-их совјетски сељаци углавном нису имали личне исправе и све до 1980-их су морали да траже специјалну дозволу како би напустили своје село и отишли да студирају или раде у граду.

Развод због стана

У СССР-у формално није постајала приватна својина. Станови у којима су грађани живели фактички су припадали држави, а она их је „делила“ становништву. Власт је тврдила да обавезно место боравка служи за контролу густине становништва и поштовања санитарних норми, а заправо је печат у исправама („прописка“, тј. место боравка) само потврђивао право на стан. Ако неко изгуби „прописку“, самим тим изгуби и кров над главом.

Провера личних исправа на пијацу.

Борис Каулин/Државни историјски музеј Јужног Урала/russiainphoto.ru

Руска глумица Ала Довлатова испричала је за лист „Коммерсантъ“ ову причу: „Када се мама удала, она се преселила код оца и регистровала боравак у његовој соби у ’комуналци’ [заједнички стан у коме је живело више породица и сви су користили заједничку кухињу и купатило – ред.]. Две године касније мамини родитељи су успели да се преселе у сопствени стан и покушали су да своју собу у комуналци оставе мами, али су одбијени уз образложење да је ’ћерка већ регистрована код мужа’! Да би се то избегло моји родитељи су се формално развели после чега је мама пријавила место боравка у соби комуналке, а након пола године су поново ступили у брак“.

Криза са намирницама у Москви. Намирнице у Москви су продаване само онима који у исправама имају „прописку“.

Сергеј Титов/Sputnik

Очигледно је у великим градовима било теже добити „прописку“, и то је нарочито важило за Москву. Многи су били спремни да учине све како би добили тај боравак. Очигледно су постојали и „бракови из рачуна“. Људи су често западали у озбиљне невоље када се такав брак на крају растури. Али чак и у „пристојним“ браковима мушакарац или жена из градова као што су Санкт Петербург или Москва пријављивали су супружника у свом стану тако да је дошљак могао остати у Москви и после развода.

Усељење у нове зграде насеља Орехово-Борисово у Москви.

Јуриј Абрамочкин/Sputnik

Комитет за уставни надзор признао је 1990. године да „закон о месту боравка који обавезује грађане да поседују дозволу за боравак на одређеној адреси на територији СССР-а ограничава право грађана на слободу кретања и слободу избора места становања. Та ограничења [...] треба да буду уклоњена из закона“. Па ипак, „прописка“ је и током 1990-их и 2000-их била озбиљан проблем. У Москви и Санкт Петербургу су чак постојале полулегалне брачне агенције које су могле да пронађу фиктивног мужа или жену са московском „прописком“ и да своме клијенту на тај начин пријаве место боравка у престоници. Данас боравак без одговарајуће регистрације подразумева само новчану казну (2.000-3.000 рубаља – 30-40 долара). Поред тога, процедура регистрације је далеко једноставнија него у совјетско доба.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!