13. августа 1975. године две совјетске жене укрцале су се у Ми-24 (у НАТО земљама познат као Hind) са намером да оборе тадашњи брзински рекорд у вожњи хеликоптера.
Међутим, пре тог победоносног дана, морале су да прођу кроз тешку борбу.
Када су Галина Расторгујева и Људмила Пољанска хеликоптер од 4.500 коњских снага довеле до брзине од 332 km/h, обарајући тако претходни светски рекорд који је поставио мушкарац, добиле су званичну похвалу формулисану на начин типичан за мушки карактер совјетског друштва: „Возе као мушкарциˮ.
Када се погледа уназад, Расторгујева и Пољанска су морале да раде више од мушкараца не само како би постигле свој животни сан, него чак и како би добиле прилику да уопште лете.
Када је 1944. године Галина Расторгујева имала само 8 година, њен отац Виктор Расторгујев, пробни пилот, кришом ју је сместио у авион како би имала прилику да се вози са њим.
Са 17 година Галина је кренула стопама свог познатог оца, који је погинуо 1945. године приликом пробног лета и по којем је касније назван један кратер на тамној страни Месеца, и уписала се на Московски авијациони институт.
Мада је Галина дипломирала као инструктор летења, могла је само да сања о томе да за живот зарађује на тај начин. Уместо тога, радила је као инжењер авијације пет година пре него што је примљена у другу школу летења коју је завршила као пилот хеликоптера.
Као и њен отац, Галина је добила Орден Црвене заставе за свој рад у авијацији и стекла званичну дозволу да се припреми за постављање новог брзинског рекорда у вожњи хеликоптера.
Пут Људмиле Пољанске ка слави такође је био поплочан тешким радом и посвећеношћу. Одрасла је у близини аеродрома и отац ју је охрабрио да се прикључи аеро-клубу где је научила да вози једрилицу и скаче с падобраном. Својом посвећеношћу Пољанска је привукла пажњу Галине Расторгујеве, која је тражила навигатора, другу жену у кабини и сарадника у намери да обори светски рекорд.
Лето 1975. године донело је плодове оног рада које су две жене уложиле како би се припремиле за историјски лет.
На лакој верзији Ми-24, који је био ослобођен наоружања, две жене су заредом обориле четири светска рекорда за жене и два апсолутна рекорда.
Сваки лет којим је оборен рекорд био је испит за њих, као и тест за њихову летелицу.
„Сваки лет био је тежак испит за посаду и летелицу. Једном за време лета дугог 1.000 километара морале смо сат и по да останемо у режиму узлетања. По правилу овај режим траје не више од пет или шест минута. Вибрације од брзине као и турбуленције ваздуха прекинуле су довод горива и преостало гориво је исцурило у кабину, јер смо се налазиле у положају са обореним носом. Упропашћене су нам ципеле и торба навигатора и смрделе смо на керозин. Али тада је већ било врло мало горива, па смо имале срећеˮ, касније је рекла Расторгујева.
Две жене су упркос техничким тешкоћама и даље тежиле да оборе рокорд. 13. августа 1975. године Галина и Људмила су достигле брзину од 332.646 km/h на затвореној путањи од 1.000 километара, оборивши ранији светски (мушки) рекорд за читава 84 km/h.
Две жене су на хеликоптеру Ми-24 укупно поставиле осам светских рекорда у брзини летења и брзини успона.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу