Зашто најславнија жена пилот у Совјетском Савезу није успела да постане генерал?

J. Бродски, О. Игнатович/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Валентина Гризодубова постала је прва жена херој у СССР-у, поставила је шест светских рекорда и командовала мушким пуком далекометне авијације. Без обзира на све то у једном тренутку запретио јој је војни суд.

Валентина Степановна Гризодубова свој животни пут везала је за небо још од раног детињства. Њен отац, Степан Гризодубов био је један од пионира руске градње авиона. Она је први пут са оцем летела 1912. године, као двогодишња девојчица. „Од малих ногу била је одлучна и упорна. Имала је просто херојски карактер за једну девојчицу“, говорио је њен отац.

Степан Гризодубов

После успешне обуке у аеро-клубу и школи пилота инструктора Гризодубова се 1929. године прикључила Ескадрили Горки која се бавила агитацијом. Авиони задужени за пропаганду летели су по целој земљи ширећи комунистичку литературу, приказујући филмове или организујући сусрете грађана са научницима, уметницима и партијским функционерима. Многи људи у унутрашњости први пут у свом животу видели су авион. Међутим, ништа мање изненађење није изазивала чињеница да је авионом управљала жена.

Валентина Гриздубова први пут прочула се 1937. године, када је поставила пет светских рекорда. У висини, домету и брзини лета у категорији жена на лакомоторним авионима. Ипак, праву свесавезну славу млади пилот стекла је идуће године после чувеног лета без заустављања на бомбардеру АНТ-37бис којим је прелетела преко целе земље, од Москве до Далеког истока.

Авион „Родина“ (отаџбина) у коме је капетан била Гризодубова, копилот Полина Осипенко, а навигатор Марина Раскова 24-25 септембра 1938. године прелетео је за 26 сати и 29 минута, по крајње неповољним временским условима, дистанцу од 6450 километара. На крају је постигнут рекорд у дужини лета за жене. Нажалост, због велике облачности дошло је до грешке у навигацији.

Полина Осипенко, Валентина Гризодубова и Марина Раскова

Одступивши од курса авион је непредвиђено потрошио много горива. Рачунајући да неће моћи да стигне до слетне писте Валентина је принудно приземљила авион на мочварном терену усред тајге 70 километара од најближег насељеног места. Пилоти су пронађени тек после девет дана потраге.

Повратак кући Гризодубове, Осипенко и Раскове био је тријумфалан. Њих три постале су прве жене хероји Совјетског Савеза. „Да није било ове три изузетне жене, ко зна кад би у заборав отишле извесне пословице о женама и пилећем мозгу, ко зна кад би нестали подсмешљиви осмеси с лица окорелих скептика који сматрају да су жене и авијација неспојиви појмови“, писала је пилот Марина Чечњова.

Дочек посаде авиона „Родина“ у Москви, „Белоруска“ железничка станица

Валентина Гризодубова није се истакла само у авијацији. Као изабрани делегат Врховног совјета СССР-а велику пажњу и напоре посветила је раду на случајевима репресираних људи. Користећи се својим угледом и утицајем, Валентина Степановна успела је у многим случајевима да издејствује ревизију процеса или ублажавање казне.

На тај наћин будући „отац совјетске космонаутике“ Сергеј Корољов, захваљујући молби коју је она поднела, био је пребачен из логора на Колими у специјални конструкторски биро ЦКБ-29 у коме су осуђени научници могли да се баве пројектовањем „на добробит радног народа“.

Године 1942, усред Великог отаџбинског рата, Гризодубова је постала командант 101. авиотранспортног пука Далекометне авијације при чему је пук био мушки. Првобитна сумњичавост врло брзо замењена је респектом. Гризодубова се добро показала, и као талентовани организатор и као командант у борби, имала је 200 налета, међу којима 132 ноћна.

„Више пута сам се уверио како је мој командир, иначе жена која никада није служила у војсци, испала боља од мене у умећу организовања летова и обуци посада бомбардерске авијације. Она је aпсолутно била спремна да руководи борбеним акцијама пука“, говорио је старешина Александар Верхозин.

Војници су је прозвали „мајчицом“ иако је имала тек нешто више од тридесет година.

У посебан задатак пука Гризодубове спадало је снабдевање партизанских одреда у непријатељској позадини. Често се догађало да је командир лично одлазила на опасне задатке и чак била одликована медаљом „Партизан отаџбинског ратa“ првог степена. „Врло храбра жена, одлучна, дрска у остваривању оног што је наумила“, писао је после рата командир партизанске јединице која се борила у Украјини Александар Сабуров. „Вративши се у Москву Гризодубова је са својственом јој упорношћу постигла много тога. Између нас и совјетске позадине успостављен је прави ваздушни мост. Испоруке су почеле да се нижу“.

У животу Валентине Степановне било је и непријатних тренутака. До конфликта између ње и команданта Далекометне авијације Александра Голованова дошло је 1944. године. Како је он тврдио, Гризобудова се, користећи се својим везама обратила Стаљину жалећи се на свог претпостављеног и тражећи да јој се додели генералски чин (била је пуковник), а пуку звање „гардијски“. „Заслепљена могућностима које су се пред њом указивале, командир пука Гризобудова ни једног тренутка није помишљала на евентуалну судбину оних које је оцрнила. Уместо тога већ је видела себе као прву жену у генералској униформи“, говорио је Голованов.

Без обзира на притиске одозго, Александар Голованов је одлучно одбио да подржи Гризодубову. Штавише, оптужио ју је за лошу дисциплину у пуку и велики број летова који нису имали везе са испуњавањем борбених задатака. По његовом мишљењу пилот jе систематски напуштала место на коме је јединица распоређена иако за то није имала оправданих разлога.

Александар Голованов

После дуготрајне истраге комисија је стала на страну команданта Далекометне авијације. „Због клевете непосредних старешина из користољубља, као и клевете маршала Голованова“ случај Гризодубове завршио је пред војним судом.

На крају суђења, у ствари, није ни било, али је Валентина Степановна морала да напусти Оружане снаге. Касније је остварила изванредне резултате у развоју радиоелектронске опреме за војну и цивилну авијацију. Гризодубова је 1986. године добила звање Хероја социјалистичког рада.

Валентина Степановна никада није коментарисала сукоб са маршалом Головановом, и он је данас познат само у интерпретацији Александра Јевгенијевича. Свакако се, међутим, зна само то да је Гризодубова заиста сањала да постане прва жена генерал у светској авијацији и да јој је било много жао што се то никада није догодило.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“