- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
13. августа 1975. године две совјетске жене укрцале су се у Ми-24 (у НАТО земљама познат као Hind) са намером да оборе тадашњи брзински рекорд у вожњи хеликоптера.
Међутим, пре тог победоносног дана, морале су да прођу кроз тешку борбу.
Sputnik
„Возе као мушкарциˮ
Када су Галина Расторгујева и Људмила Пољанска хеликоптер од 4.500 коњских снага довеле до брзине од 332 km/h, обарајући тако претходни светски рекорд који је поставио мушкарац, добиле су званичну похвалу формулисану на начин типичан за мушки карактер совјетског друштва: „Возе као мушкарциˮ.
Када се погледа уназад, Расторгујева и Пољанска су морале да раде више од мушкараца не само како би постигле свој животни сан, него чак и како би добиле прилику да уопште лете.
Када је 1944. године Галина Расторгујева имала само 8 година, њен отац Виктор Расторгујев, пробни пилот, кришом ју је сместио у авион како би имала прилику да се вози са њим.
Са 17 година Галина је кренула стопама свог познатог оца, који је погинуо 1945. године приликом пробног лета и по којем је касније назван један кратер на тамној страни Месеца, и уписала се на Московски авијациони институт.
Мада је Галина дипломирала као инструктор летења, могла је само да сања о томе да за живот зарађује на тај начин. Уместо тога, радила је као инжењер авијације пет година пре него што је примљена у другу школу летења коју је завршила као пилот хеликоптера.
Архивска фотографија
Као и њен отац, Галина је добила Орден Црвене заставе за свој рад у авијацији и стекла званичну дозволу да се припреми за постављање новог брзинског рекорда у вожњи хеликоптера.
Пут Људмиле Пољанске ка слави такође је био поплочан тешким радом и посвећеношћу. Одрасла је у близини аеродрома и отац ју је охрабрио да се прикључи аеро-клубу где је научила да вози једрилицу и скаче с падобраном. Својом посвећеношћу Пољанска је привукла пажњу Галине Расторгујеве, која је тражила навигатора, другу жену у кабини и сарадника у намери да обори светски рекорд.
Valentin Kuzmin/TASS
Низ рекорда
Лето 1975. године донело је плодове оног рада које су две жене уложиле како би се припремиле за историјски лет.
На лакој верзији Ми-24, који је био ослобођен наоружања, две жене су заредом обориле четири светска рекорда за жене и два апсолутна рекорда.
Сваки лет којим је оборен рекорд био је испит за њих, као и тест за њихову летелицу.
„Сваки лет био је тежак испит за посаду и летелицу. Једном за време лета дугог 1.000 километара морале смо сат и по да останемо у режиму узлетања. По правилу овај режим траје не више од пет или шест минута. Вибрације од брзине као и турбуленције ваздуха прекинуле су довод горива и преостало гориво је исцурило у кабину, јер смо се налазиле у положају са обореним носом. Упропашћене су нам ципеле и торба навигатора и смрделе смо на керозин. Али тада је већ било врло мало горива, па смо имале срећеˮ, касније је рекла Расторгујева.
Sergey Subbotin / Sputnik
Две жене су упркос техничким тешкоћама и даље тежиле да оборе рокорд. 13. августа 1975. године Галина и Људмила су достигле брзину од 332.646 km/h на затвореној путањи од 1.000 километара, оборивши ранији светски (мушки) рекорд за читава 84 km/h.
Две жене су на хеликоптеру Ми-24 укупно поставиле осам светских рекорда у брзини летења и брзини успона.