Зашто су бољшевици стрељали оснивача совјетске коњице

Овај легендарни командант је уживао статус „прве сабље у Републици“. Борис Мокејевич Думенко је био утемељивач совјетске коњице. Чинило се да је пред њим дуга и успешна каријера. Међутим, Думенко је 1920. године изненада ухапшен и стрељан.

Легендарни коњаник

Борис Думенко се придружио бољшевицима чим су дошли на власт. Бивши коњички наредник коњичко-артиљеријског пука царске армије основао је почетком 1918. године коњички партизански одред на Дону и укључио се у борбу против контрареволуционарних белих снага на југу Русије. Управо ту, на територији бунтовничког донског козаштва, вођене су можда и најважније битке Грађанског рата.

Archive photo

Думенко је основао један од првих коњичких одреда у Црвеној армији, а уједно је утицао да се на основу сличних мањих одреда формирају велике коњичке јединице и да се тако створи моћна црвена коњица.

Командант Борис Мокејевич је био лудо храбар. Предводио је најпре коњички пук, затим бригаду, па дивизију, и на крају корпус. „Одлуке је доносио брзо, није руководио борбом са стране“, написао је касније његов саборац Алексеј Терешченко. „Увек каже ко треба коју позицију да заузме, куда да се креће, а онда сам јуриша тамо где је највећи пакао“.

Думенко је за своје победе награђен орденом Црвене заставе и више пута је добио похвале и од непосредног руководства, и лично од Лењина. „Пренесите моје поздраве хероју 10. армије, другу Думенку, и његовој одважној коњици која се прославила у ослобађању Великокњажеске од окова контрареволуције“, писало је у телеграму који је шеф државе послао 4. априла 1919. године.

У непријатељском окружењу

Archive photo

На бојном пољу је Борис Думенко био као риба у води, али је био веома слаб у кабинетским интригама. Директан и доследан, чувени коњаник је лако стицао непријатеље међу својима. Чак је и за председника Револуционарног војног савета Лава Троцког, оснивача и руководиоца свих оружаних снага, говорио да је дилетант који се не разуме много у војна питања.

Посебно су били затегнути односи коњичког команданта са политичким радницима, тј. комесарима који су се у јединицама бавили идеолошким васпитавањем људства, али су били овлашћени и да се мешају у припрему војних операција. Думенко их је оштро и отворено критиковао зато што се мешају у ратовање и издају неумесне наредбе, а у време битке седе у штабу негде у позадини.

На пример, Думенко је затекао комесара 2. градске бригаде Пескарјова како заједно са војницима пљачка алкохол из железничких цистерни. Грубо га је изгрдио и претио да ће га тужити суду. Начелника политичког одељења Анањина је изнервирао тако што је одбио да га именује за комесара корпуса. Стао је на жуљ и начелнику посебног одељења Карташову тако што се успротивио када је овај у Думенковој јединици почео да тражи „народне непријатеље“.

Русија, Грађански рат 1917-1922. Коњица Радничко-сељачке Црвене армије у походу.

Sputnik

И поједини команданти нису подносили Думенка. Међу њима су били будући маршали Совјетског Савеза Климент Ворошилов и Семјон Буђони. Овај други је једно време био заменик Бориса Мокејевича, и био је његов стари ривал и непомирљиви непријатељ. Обојица су се кретали у сличном правцу – били су оснивачи коњице, напредовали су од руковођења малим одредима до командовања великим формацијама. Они су се отворено свађали пред свима, а понекад чак нису притицали један другоме у помоћ на бојном пољу.

Постоји непотврђено мишљење да је Думенко једном, док су служили заједно, наредио да се Буђони јавно ишиба због тога што су његови борци силовали мештанку, и да му Семјон Михаилович то није заборавио.

Оптужница

Климент Јефремович Ворошилов и Семјон Михајлович Буђони на Северно-кавкаском фронту, 1918.

Sputnik

У Москву су стизале многобројне жалбе и дојаве да је Думенко непријатељ совјетског система, да тајно уништава комунисте у својој јединици и спреман је да пређе на непријатељску страну. Када је непознати извршилац убио комесара Микеладзеа који је био послат у корпус (и са којим је Борис Мокејевич успоставио добар однос), командант и његов штаб су ухапшени 23. фебруара 1920. године.

Думенко је оптужен за спровођење антисовјетске и антијеврејске политике, за ометање рада комесара и војног револуционарног трибунала. Већ поменути Пескарјов је реферисао да је Думенко у његовом присуству отргао са груди орден Црвене заставе и узвикнуо: „Не треба ми ово од Жидова Троцког“.

Поред тога, изнете су тврдње како оптужени „не само да нису спроводили одлуке централне совјетске власти о регуларној армији, него су својим деловањем још и потпиривали партизанско расположење у јединицама коњичког корпуса, нису се довољно енергично борили против пљачки, незаконитих реквизиција и насиља над цивилима, пијанчили су и подстицали своје подређене официре и обичне црвеноармејце да пијанче“.

Борис Думенко је цео судски процес доживео као некакав неспоразум. Из затвора је написао Лењину телеграм: „Ја сам први подигао Црвену заставу борбе за идеје радног народа на Дону и Кубању. Створио сам више добровољачких јединица. ... Будући да нисам учинио никакав прекршај, криво ми је и тешко што као поштен борац и револуционар патим у влажној, хладној тамници. У име правичности молим Вас да се одазовете“. Думенко није послат у Москву.

Заборав

Думенкова кривица није доказана, као ни кривица његових сабораца, али су сви они осуђени на смрт и стрељани 11. маја 1920. године у предграђу Ростова на Дону.

Борис Думенко (лево) и Буђони (десно), 1928.

Archive photo; Sputnik

После погубљења име Бориса Мокејевича је избрисано из хронике Грађанског рата. Многе његове победе и заслуге у стварању совјетске коњице приписане су Семјону Буђонију, а овај је то ћутке прихватао.

Војсковођа Иља Дубински је касније написао како се 1928. године на банкету повела реч о легендарном коњичком официру: „На матурској вечери академије (Војне академије ’Фрунзе’ – Russia Beyond) неки ђаво ме подстаче да подигнем чашу за „хероја совјетске коњице Думенка“. Стаљин се намршти, јер Думенко 1920. године није стрељан без његовог знања, а Буђони и Тимошенко зашишташе на мене. Стаљин тада рече: ’Да, тада смо мало пожурили...’“

Думенков случај је преиспитан 1964. године, после чега је командант посмртно рехабилитован. Маршал Семјон Буђони је био један од ретких који су се томе оштро противили.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!