Овај легендарни командант је уживао статус „прве сабље у Републици“. Борис Мокејевич Думенко је био утемељивач совјетске коњице. Чинило се да је пред њим дуга и успешна каријера. Међутим, Думенко је 1920. године изненада ухапшен и стрељан.
Легендарни коњаник
Борис Думенко се придружио бољшевицима чим су дошли на власт. Бивши коњички наредник коњичко-артиљеријског пука царске армије основао је почетком 1918. године коњички партизански одред на Дону и укључио се у борбу против контрареволуционарних белих снага на југу Русије. Управо ту, на територији бунтовничког донског козаштва, вођене су можда и најважније битке Грађанског рата.
Archive photo
Думенко је основао један од првих коњичких одреда у Црвеној армији, а уједно је утицао да се на основу сличних мањих одреда формирају велике коњичке јединице и да се тако створи моћна црвена коњица.
Командант Борис Мокејевич је био лудо храбар. Предводио је најпре коњички пук, затим бригаду, па дивизију, и на крају корпус. „Одлуке је доносио брзо, није руководио борбом са стране“, написао је касније његов саборац Алексеј Терешченко. „Увек каже ко треба коју позицију да заузме, куда да се креће, а онда сам јуриша тамо где је највећи пакао“.
Думенко је за своје победе награђен орденом Црвене заставе и више пута је добио похвале и од непосредног руководства, и лично од Лењина. „Пренесите моје поздраве хероју 10. армије, другу Думенку, и његовој одважној коњици која се прославила у ослобађању Великокњажеске од окова контрареволуције“, писало је у телеграму који је шеф државе послао 4. априла 1919. године.
У непријатељском окружењу
Archive photo
На бојном пољу је Борис Думенко био као риба у води, али је био веома слаб у кабинетским интригама. Директан и доследан, чувени коњаник је лако стицао непријатеље међу својима. Чак је и за председника Револуционарног војног савета Лава Троцког, оснивача и руководиоца свих оружаних снага, говорио да је дилетант који се не разуме много у војна питања.
Посебно су били затегнути односи коњичког команданта са политичким радницима, тј. комесарима који су се у јединицама бавили идеолошким васпитавањем људства, али су били овлашћени и да се мешају у припрему војних операција. Думенко их је оштро и отворено критиковао зато што се мешају у ратовање и издају неумесне наредбе, а у време битке седе у штабу негде у позадини.
На пример, Думенко је затекао комесара 2. градске бригаде Пескарјова како заједно са војницима пљачка алкохол из железничких цистерни. Грубо га је изгрдио и претио да ће га тужити суду. Начелника политичког одељења Анањина је изнервирао тако што је одбио да га именује за комесара корпуса. Стао је на жуљ и начелнику посебног одељења Карташову тако што се успротивио када је овај у Думенковој јединици почео да тражи „народне непријатеље“.
Sputnik
И поједини команданти нису подносили Думенка. Међу њима су били будући маршали Совјетског Савеза Климент Ворошилов и Семјон Буђони. Овај други је једно време био заменик Бориса Мокејевича, и био је његов стари ривал и непомирљиви непријатељ. Обојица су се кретали у сличном правцу – били су оснивачи коњице, напредовали су од руковођења малим одредима до командовања великим формацијама. Они су се отворено свађали пред свима, а понекад чак нису притицали један другоме у помоћ на бојном пољу.
Постоји непотврђено мишљење да је Думенко једном, док су служили заједно, наредио да се Буђони јавно ишиба због тога што су његови борци силовали мештанку, и да му Семјон Михаилович то није заборавио.
Оптужница
Sputnik
У Москву су стизале многобројне жалбе и дојаве да је Думенко непријатељ совјетског система, да тајно уништава комунисте у својој јединици и спреман је да пређе на непријатељску страну. Када је непознати извршилац убио комесара Микеладзеа који је био послат у корпус (и са којим је Борис Мокејевич успоставио добар однос), командант и његов штаб су ухапшени 23. фебруара 1920. године.
Думенко је оптужен за спровођење антисовјетске и антијеврејске политике, за ометање рада комесара и војног револуционарног трибунала. Већ поменути Пескарјов је реферисао да је Думенко у његовом присуству отргао са груди орден Црвене заставе и узвикнуо: „Не треба ми ово од Жидова Троцког“.
Поред тога, изнете су тврдње како оптужени „не само да нису спроводили одлуке централне совјетске власти о регуларној армији, него су својим деловањем још и потпиривали партизанско расположење у јединицама коњичког корпуса, нису се довољно енергично борили против пљачки, незаконитих реквизиција и насиља над цивилима, пијанчили су и подстицали своје подређене официре и обичне црвеноармејце да пијанче“.
Борис Думенко је цео судски процес доживео као некакав неспоразум. Из затвора је написао Лењину телеграм: „Ја сам први подигао Црвену заставу борбе за идеје радног народа на Дону и Кубању. Створио сам више добровољачких јединица. ... Будући да нисам учинио никакав прекршај, криво ми је и тешко што као поштен борац и револуционар патим у влажној, хладној тамници. У име правичности молим Вас да се одазовете“. Думенко није послат у Москву.
Заборав
Думенкова кривица није доказана, као ни кривица његових сабораца, али су сви они осуђени на смрт и стрељани 11. маја 1920. године у предграђу Ростова на Дону.
Archive photo; Sputnik
После погубљења име Бориса Мокејевича је избрисано из хронике Грађанског рата. Многе његове победе и заслуге у стварању совјетске коњице приписане су Семјону Буђонију, а овај је то ћутке прихватао.
Војсковођа Иља Дубински је касније написао како се 1928. године на банкету повела реч о легендарном коњичком официру: „На матурској вечери академије (Војне академије ’Фрунзе’ – Russia Beyond) неки ђаво ме подстаче да подигнем чашу за „хероја совјетске коњице Думенка“. Стаљин се намршти, јер Думенко 1920. године није стрељан без његовог знања, а Буђони и Тимошенко зашишташе на мене. Стаљин тада рече: ’Да, тада смо мало пожурили...’“
Думенков случај је преиспитан 1964. године, после чега је командант посмртно рехабилитован. Маршал Семјон Буђони је био један од ретких који су се томе оштро противили.