Еволуција совјетских личних исправа

У Русији је 2020. године живело преко 350.000 људи који су још увек имали совјетске личне исправе и то им је једини важан документ који потврђује идентитет. Углавном се ради о пензионерима или бескућницима који нису хтели или нису могли да продуже своје исправе. Формално, тај совјетски документ још увек важи јер није забрањен ниједним законом Руске Федерације. Совјетски „паспорт“ није био обичан документ. То је уједно и симбол совјетског држављанства. Како је он настао?

Личне исправе у Руској империји

„Паспорт“ се у Русији појавио у 16. и 17. веку. Тада су га морали имати страни изасланици и трговци. Петар Велики је увео „унутрашњи паспорт“, тј. личне исправе помоћу којих је контролисана масовна миграција унутар Русије изазвана Петровим реформама.

Држава је хтела да зна где се налазе њени порески обвезници, и зато су сељаци, трговци и становници градова морали имати „паспорт“ да би могли путовати Русијом. Они сељаци који су напуштали своје место боравка и одлазили на рад у друге делове земље морали су имати исправе које садрже опис њиховог изгледа. Племићи су могли да путују без исправа али им је био неопходан специјални „путни налог“, тј. потврда да током путовања могу користити државне коње и кочије. Ти путни налози су уједно помагали држави да контролише кретање својих поданика.

Крајем 19. века сви Руси су имали стални боравак који је регистрован у полицијским станицама. Није им било дозвољено да буду одсутни из места боравка дуже од пола године. Ту чињеницу су бољшевици користили у својој антицаристичкој пропаганди. Лењин је 1903. године написао: „Социјалдемократе захтевају да се народу да пуна слобода кретања и трговине, да се униште исправе... Чиновници још увек држе руског сељака у таквом ропству да се он не може слободно преселити у други град нити слободно отићи и населити се на новим територијама. Зар то није кметство? Зар то није угњетавање народа?“

Држављанство, али не за свакога

Стари царски систем личних исправа је забрањен после револуције 1917. године. Документи издати у Руској империји престали су да важе 1923. године. Међутим, држава не може да функционише без система евиденције својих грађана. Антрополог Алберт Бајбурин изјавио је на свом предавању да је одсуство исправа „имало катастрофалне последице на поделу бонова за храну, да и не говоримо о војној евиденцији и статистици радно способног становништва“.

Дватесете године 20. века биле су ера индустријализације и колективизације. Огроман број људи је пресељен и финансијски упропашћен. Услед несташице намирница и лоших стамбених услова људи су масовно одлазили у велике градове и тражили тамо место где би могли живети и посао који би могли радити. У таквим околностима бољшевици су морали поново да уведу систем исправа. Основна функција тог система била је у томе да се фактички одвоје „добри“ грађани од којих држава има користи, од „рђавих“ грађана, тј. бивших царских чиновника, жандара и војника, и што је најважније, од бившег племства.

Постојао је велики број категорија грађана којима није било дозвољено да поседују совјетске исправе. Незапосленима, бившим кулацима (имућним сељацима), свештеним лицима, свим бившим царским функционерима, полицајцима и судским извршитељима није било дозвољено да имају совјетске исправе. Због тога је огроман број људи морао да скрива своје порекло или да пронађе неки начин и извади пасош како би могао да живи у граду.

Житељи села, односно радници у колхозима (колективним пољопривредним газдинствима), нису имали пасоше све до 1970-их и 1980-их. Зашто? Биро савета министара СССР-а је 1949. године размотрио пројекат издавања „паспорта“ свим људима старијим од 16 година, али је та реформа из неког разлога одложена. За колхознике (бивше сељаке) то је значило да се не могу преселити нити пронаћи посао изван места боравка. Треба рећи да је током 1920-их око 80% становништва живело на селу (истина, нису сви били колхозници). Па ипак, многи житељи села су мигрирали у градове и добили исправе и стални боравак, али је 1974. године било још увек 20% становништва без исправа.

„Паспорт“ – симбол и средство за контролу

Совјетски „паспорт“ је добио велики публицитет захваљујући стиховима Владимира Мајаковског „Мој совјетски пасош“, написаним 1929. године: „Вадим из широких панталона дупликат непроцењивог пртљага. Читајте и завидите ми, јер ја сам грађанин Совјетског Савеза!“ Сви совјетски ђаци су били обавезни да те стихове знају напамет, чак и после 1990. године, тј. после распада СССР-а, тако да је пасош са српом и чекићем на црвеним корицама сваки совјетски грађанин доживљавао као светињу.

Тај совјетски документ је уведен 27. децембра 1932. године: „Сви грађани СССР-а који имају 16 година и трајно су настањени у градовима и радничким насељима, који раде у саобраћају, у совхозима и на градилиштима, обавезни су да имају исправе“, пише у одлуци совјетских власти. Совјетски „паспорт“ је био свеобухватан документ. Имао је ставку „националност“, у њему су били печати са регистрацијом сталног боравка, као и податак о брачном стању власника пасоша и његовом социјалном статусу (радник, колхозник, самостални пољопривредни произвођач, службеник, студент, писац, уметник, скулптор, занатлија, пензионер, издржавано лице, лице без запослења – то су биле „категорије“), радном месту и школској установи.

У исправама је стајао печат и ако је човек био осуђиван. Таквог је совјетска власт третирала као „криминални елемент“, и практично није било могуће да он пронађе посао. Све у свему, совјетске исправе су биле идеалан документ за угњетавање њихових власника. Совјетска држава, као и Руска империја, тежила је тоталној контроли и надзору својих поданика.

У инструкцији за совјетску милицију, написаној 1935. године, дефинисани су основни задаци које милиција треба да извршава како би подржала систем личних исправа у СССР-у: не дозвољавати боравак без исправа и без потврде о сталном боравку („прописка“), не дозвољавати запошљавање или ступање у државну службу без исправа. Од 1937. године исправе су имале фотографију. Тачне копије тих фотографија чуване су у „пријавним одељењима“ која су контролисала издавање личних исправа.

И најзад, 28. августа 1974. године донета је одлука да се направе нови совјетски пасоши и да се они издају свим совјетским грађанима старијим од 16 година и то без изузетака. Овога пута су најзад добили пасоше и совјетски сељаци. Од 1976. до 1981. године свим грађанима су издате нове исправе уместо старих. Нови закон такође забрањује стављање било каквих печата у исправе, али локалне власти и полиција и даље стављају белешке или печате у исправе осуђиваним лицима.

Последњи совјетски „паспорти“ важили су до 1997. године, када је оформљен нови руски „паспорт“. Није, међутим, донет посебан закон који би забранио коришћење старих совјетских исправа, тако да су оне формално још увек важећи документ.