Како су хрватске војне јединице ратовале против СССР-а у Другом светском рату

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Такозвана Независна држава Хрватска (НДХ) формирана је у априлу 1941. под патронатом Немачке и Италије на рушевинама разорене краљевине Југославије. Када је два месеца касније почела немачка инвазија на Совјетски Савез, НДХ је без проблема могла остати по страни у том конфликту јер је Источни фронт био далеко, а Хитлеру за тај рат нису биле потребне хрватске оружане снаге.

Па ипак, 23. јуна, тј. одмах сутрадан након почетка операције „Барбароса“, лидер хрватских усташа Анте Павелић званично је изразио фиреру жељу да се НДХ придружи борби „свих слободољубивих нација против комунизма“ и спремност да на Источни фронт пошаље своју војску. Хитлер је тај предлог прихватио.

Део Хрвата није подржао страну окупацију и усташе, па се придружио партизанима Јосипа Броза Тита који су кренули у оружану борбу против локалних усташа, немачких нациста и италијанских фашиста након што је Немачка 22. јуна 1941. напала СССР. Та борба се брзо захуктавала и у наредним месецима је захватила велики део Југославије.

Титова партизанска армија је током рата прерасла у најмоћнији и најбоље организовани покрет отпора у европским земљама које су биле под окупацијом нацистичке Немачке и њихових савезника. Сматра се да у партизанском отпору на територији Југославије 1941. учествовало је 80.000, а 1945. године 800.000 бораца.

Хрватска легија

Због тога је већи део оружаних снага НДХ био принуђен да остане на територији Југославије и да се заједно са немачким и италијанским окупаторима бори против Титових партизана и Михајловићевих четника који су на почетку рата покушавали да координишу своје акције. Усташки режим је у борбу против СССР-а  послао добровољце.

За борбу против Црвене армије формиран је 369. појачани пешадијски пук који је бројао 4.000 људи, познат и као Хрватска легија. Главнину пука су чинили Хрвати, али је било доста и босанских Муслимана.

Пук је званично припадао 100. лакој пешадијској дивизији Вермахта (од 6. јула 1942. јегерској). Хрвати су носили немачку униформу, а на левом рукаву су имали пришивак са црвено-белом шаховницом и натписом „Hrvatska“. Исти такав знак су носили на левој страни шлема.

Пук је добио ознаку „појачани“ зато што му је додата артиљеријска батерија са осамнаест оруђа калибра 105 мм.

Стаљинградски пакао

Почетком октобра 1941. године хрватски легионари су стигли у Украјину, где су се придружили групи армија „Југ“. „Немци се лоше опходе са нама“, написао је касније војник Марко Блашковић из чете за противтенковску одбрану кога су Руси заробили: „Када дођемо у село они заузму све станове, а ми морамо да спавамо напољу. То често изазива негодовање Хрвата. У поређењу са Немцима Хрвати добијају и лошију храну“.

Хрватска легија је ушла у Стаљинград 27. септембра 1942. године као део 100. јегерске дивизије. Била је то једина страна савезничка јединица којој су Немци дозволили да учествује у градским борбама, док су друге сличне јединице (на пример, италијанске и румунске) остале у позадини или су покривале са крила Шесту армију Фридриха Паулуса.

Легионари су то схватали као велику част па су свим силама јуришали у правцу Волге, на чијој обали су водили крваве битке за металуршку фабрику „Црвени октобар“ (Красный октябрь).

Командант 2. батаљона Иван Корић је овако описао учешће своје јединице у Стаљинградској бици: „Напредовали смо према положајима 227. пука пузећи кроз огромне канале које су направиле бомбе. Совјетски авиони су нас лако уочавали на месечини и бацали на нас фосфорне бомбе које су после експлозије гореле јарким пламеном. Многи моји војници су живи изгорели. Био је то језив призор. И здрави и рањени су скакали и трчали да спасавају запаљене другове... Мој батаљон, сада придружен 227. пуку, напредовао је са великом муком, борећи се за сваку зграду“.

Постоји верзија по којој је немачки Генералштаб у знак поштовања према савезницима планирао да 100. јегерску дивизију преименује у 100. немачко-хрватску јегерску дивизију. Међутим, када је 19. новембра 1942. године изненада почела велика совјетска контраофанзива никоме више није било до тога.

После тешких зимских борби легија је практично престала да постоји. Преживели су доспели у совјетско заробљеништво. Око хиљаду легионара је успело да се евакуише из Стаљинграда ваздушним путем. Они су се придружили новој 369. хрватској пешадијској („Ђаволској“) дивизији која је учествовала у борбеним дејствима против Титових партизана на Балкану. На Источни фронт се више нису враћали.

Треба истаћи да се нису сви војници НДХ борили у немачким трупама. На молбу Италијана, у СССР је упућена хрватска Лака транспортна бригада која је бројала 1.200 људи. Та јединица се придружила италијанској Осмој армији. У децембру 1942. је потпуно уништена.

Хрватске ваздухопловне и морнаричке легије

Почетком октобра 1941, отприлике у исто време као и 369. појачани пешадијски пук, групи армија „Југ“ се придружила и 4. ловачка група, део Хрватске ваздухопловне легије. Ти хрватски пилоти у авионима Месершмит Bf 109 заслужили су високе похвале немачке команде.

До повратка на Балкан у јулу 1944. године Хрвати су успели да оборе 283 совјетска авиона. Четрнаест хрватских пилота је добило статус „аса“ (за најмање пет оборених авиона), а четворица су награђена Гвозденим крстом I и II степена.

Најуспешнији хрватски пилот је био Мато Дуковац. Он је оборио 44 совјетска авиона. Међутим, 20. септембра 1944. је заробљен од стране Црвене армије. Касније је Дуковац служио као инструктор у совјетском и југословенском ратном ваздухопловству.

Пета бомбардерска група је дејствовала северније од својих сабораца из ловачке групе. Била је опремљена немачким авионима Dornier Do17, а учествовала је у бомбардовању Лењинграда и Москве.

Од јесени 1941. је на Црном мору дејствовала Хрватска морнаричка легија, која је постала саставни део Кригсмарине. Као и пешадинци и пилоти, морнари су такође носили немачку униформу са препознатљивим пришивком у облику хрватског грба на рукаву.

Легија је имала на располагању миноловце и брзе јуришне чамце. Бавила се постављањем мина, чувањем морске обале и ловом на совјетске подморнице. У пролеће 1944. је распуштена, а морнари су отишли да се боре на Јадрану.