Првомајска парада 1946. године са ликовима Стаљина и Тита пролази испред хотела „Москва“ у Београду.
Getty ImagesОд тренутка када су руски министар спољних послова Сергеј Лавров и председник Србије Александар Вучић у децембру прошле године запалили пламен Вечне ватре, ситуација око споменика ослободиоцима Београда попримила је карактер мрачног апсурда. У почетку су непознати вандали покушали да испеку пиле на тој ватри. Омела их је полиција и на томе се све завршило. Затим, у ноћи између 29. и 30. децембра, вандали су угасили пламен и поклопили га кантом боје на којој су написали „Ослободиоци? Не, никада!“ Испод су прецртали срп и чекић.
Коришћење овог комплекса као главног симбола руско-српског братства је пуно двосмислених и потенцијално конфликтних ситуација. Неопходно је схватити да се Споменик ослободиоцима појавио 1954. године у атмосфери тишине, ћутања и често отворених лажи пропагандистичког апарата Јосипа Броза Тита. Ћутање о томе да је за спомен-обележје одузета земља јеврејског гробља је само почетак приче чији се главни догађаји одвијају током Другог светског рата и прве послератне деценије.
Нацистичка Немачка и њени сателити уништили су војску Краљевине Југославије и потпуно заузели њену територију за 10 дана, од 6. до 17. априла 1941. године. Први одреди српског отпора почели су да се појављују одмах након пораза Краљевине, пре свега у планинским пределима Србије и Босне. Пуковник Генералштаба Драгутин Дража Михајловић постао је вођа устаника првог таласа, који су се залагали за обнову краљевине и предратни статус кво. Комунисти се нису журили да зарате са окупаторима. То им није дозвољавала партијска дисциплина. Није тајна да је Јосип Броз Тито добио дозволу Коминтерне и совјетског руководства да започне активни отпор тек после 22. јуна 1941. године. Штавише, прва мета Титових партизана били су руски емигранти, које су сматрали непријатељима СССР-а и потенцијалним фашистичким савезницима.
У мемоарима написаним после рата, оснивач Руског заштитног корпуса генерал Михаил Ф. Скородумов је тврдио да је у лето-јесен 1941. најмање 300 емиграната погинуло од руку комуниста, а понекад су убијали и све чланове породице. Савремени истраживачи попут доктора историјских наука А. Тимофејева покушавају да оспоре ову бројку, али не и саму чињеницу терора Титових комуниста. Сачувана су сведочанства очевидаца о зверствима партизана, на пример, прича Ноне Бељавине (Миклашевске), тих година студенткиње Београдског универзитета, о томе како су убили њеног оца, свештеника и даљег рођака Патријарха Тихона. Бељавина описује како су се, пред њеним очима, у селу Кула код Пожаревца, комунисти обрачунали са обичним сеоским свештеником Сергијем Бељавином, а успут су му одузели све личне ствари и украли црквену имовину. Морамо ипак рећи да је случај оца Сергија Бељавина изузетак пошту су комунисте пре свега интересовала руска војна лица, посебно козаци. Тако су у Шапцу комунисти убили петорицу козака, након чега је тамо спонтано настао 143. козачки одред за самоодбрану, који је касније постао део профашистичког Руског заштитног корпуса. Односно, комунисти су фактички натерали руске емигранте на савез са нацистима.
Наравно, о терору Титових партизана над руским емигрантима се није смело говорити ни у социјалистичкој Југославији, ни за време Милошевића (о постојању Руског заштитног корпуса се говорило, али без детаља). То је прва лаж Титове пропаганде о руско-југословенским односима током Другог светског рата. Заправо, није ни лаж, већ стидљиво ћутање – убијати руске емигранте, понекад организоване и наоружане, али чешће мирне цивиле и није частан посао. Велика лаж Титове пропаганде почиње причом о сарадњи совјетске армије и Дражиних четника.
„Руске тајне Јосипа Броза Тита” Никита Бондарев
Издавачка кућа „Вече“Истина, непријатна за оне који поштују Тита, јесте да он никада није имао пуно поверење совјетског руководства: ни пре почетка Другог светског рата, ни током рата, а још више после. У Руском државном архиву друштвено-политичке историје свако може да се упозна са кореспонденцијом Свесавезне комунистичке партије и руководства Титових партизана. Тако сазнајемо да је до јесени 1943. године, када је у Москви одржан састанак министара спољних послова земаља антихитлеровске коалиције, совјетско руководство на све могуће начине саветовало Титу да сарађује са четницима. Ове документе су више пута објављивали и већ поменути А. Тимофејев и аутор овог чланка. И тек након посете Совјетском Савезу у априлу 1944. године истакнутог комунисте (и будућег дисидента) Милована Ђиласа и генерала Велимира Терзића, у Москви су поверовали да партизани комунисти могу бити независна снага којој није потребна подршка четника. Али совјетско руководство није још одустало ни од четника: то су показали догађаји у октобру – новембру 1944.
Када говоримо о четницима, не смемо заборавити две ствари. Прво, подела на четнике и партизане догађала се буквално у свакој српској породици. Ако неко каже да је његов деда био партизан, можемо бити сигурни да је брат тог деде био четник и обрнуто. Друго, од Титових партизана и хрватских усташа (које је комунистичка пропаганда поредила са четницима) партизани монархисти су се разликовали по томе што су били подељени.
Већина њих је на речима за свог вођу признавала Дражу Михајловића, али сваки четнички војвода је вукао на своју страну. Неки су сарађивали са Немцима и јурили Титове партизане, а неки нису. Многи су се једноставно крили по шумама и чекали да виде како ће све да се заврши. Али истина је да су сви четници у Совјетском Савезу видели реинкарнацију мајчице Русије. У јесен 1944. четници су у градовима и селима источне Србије дочекивали совјетску армију транспарентима „Живео краљ Петар, живео Совјетски Савез“. То можемо да прочитамо, на пример, у мемоарима песника Бориса Слуцког, 1944. године старијег инструктора политичког одељења 57. армије.
Још једна чињеница која је јавности скоро непозната: постојао је четнички одред од најмање триста људи попуњен совјетским ратним заробљеницима, које су нацисти углавном слали на тешке радове у руднике источне Србије, а ови су одатле бежали у шуму. Одредом је командовао мајор Михаил Абрамов (или Аврамов), а неки историчари верују да га је Москва специјално послала да предводио „руски“ четнички одред. О даљој судбини „руских четника“ у руском и српском архиву нема података, али сигурно је да је ова јединица постојала: описана је у мемоарима енглеских представника у четничком штабу, као и у мемоарима Живка Топаловића, јединог човека из окружења Драже Михајловића који је успео да преживи.
Било како било, команда 3. украјинског фронта није имало јасне директиве о томе како да поступа са четницима: наређено им је да „поступају сходно околностима“. Другим речима, четнике бар у почетку нису доживљавали као непријатеље. Постоје примери заједничких акција четника и совјетске војске: Крушевац су од фашиста и њихових саучесника ослободили Црвена и „краљевска армија“. Сачувана је фотографија четничког војводе Драгутина Кесеровића са командантом 16. ударног батаљона 3. украјинског фронта, потпуковником А. Проњином и енглеским поручником Евалдом Крамером на балкону крушевачког хотела „Париз“.
Чини се да у групи „Ослободилаца Крушевца“ има и Титових партизана, али то није доказано. У сваком случају, одмах пошто је снимљена ова фотографија Титови партизани су захтевали да им предају Кесеровића, а он је морао да бежи, како кажу, кроз прозор тог истог хотела „Париз“.
Мајор Краљевске војске Кесеровић, ветеран Првог светског рата, борио се против свих које је сматрао непријатељима Србије: против СС дивизије Принц Еуген, против хрватских усташа, муслиманске фашистичке милиције, српских квинслинга Милана Недића и Титових партизана... Стрељан је у Београду 1945. године као „саучесник окупатора“. Сарадња са совјетском војском му није помогла. Што се тиче односа између Црвене армије и четника, совјетска команда је до краја новембра 1944. године у потпуности прихватила Титову тезу да су четници српске усташе и саучесници нациста.
На овом месту читалац може да пита, да ли су сви у Србији радосно дочекали Црвену армију? Нису.
Поред „исправних“ четника Драже Михајловића, постојали су и „неисправни“ легализовани четници Косте Пећанца, који су од самог почетка окупације активно сарађивали са нацистима (Дражини четници су пресудили Пећанцу као издајнику 1944. године).
Постојали су и Недићеви жандарми, који су као и „легализовани“ четници били на страни окупатора да би преживели, а не зато што су веровали у Хитлера.
Али у Србији је било и свесних, идеолошких фашиста. Такав је био Српски добровољачки корпус, српска легија Димитрија Љотића. Било их је не више од 10 хиљада, али, за разлику од четника, љотићевци су углавном били образовани људи, градска интелигенција. Многи од њих, за разлику од четника, успели су да побегну од совјетске војске и савезника. После рата су се поново срели и организовали у Минхену. За своје следбенике Димитрије Љотић је био изузетно плодан публициста, својеврсни гуру, његова сабрана дела су се прво објављивала у емиграцији, а од 2001. и у Србији.
Као и пре седамдесет година, данас је релативно мало љотићеваца: много мање од оних који подржавају четнике. Али то су вешти демагози који су у стању да се представе као масован покрет. Они имају своје веб-странице, па чак и штампана издања за која кажу да су научна. Узгред, један од лидера српске опозиције Бошко Обрадовић је своју политичку каријеру започео објављивањем чланака у часопису савремених љотићеваца (сада се, истина, тога одриче и позира са георгијевском траком).
Али вратимо се Титовим комунистима. Односи између Југославије и СССР-а током прве три послератне године изгледали су прилично идилично, али 1948. ударио је гром из ведра неба. Свесавезна комунистичка партија и Коминформ су оптужили Јосипа Броза Тита за ревизионизам и лидерске амбиције, а затим и за тајне преговоре са земљама капиталистичког Запада.
Разлози за кризу 1948. године тема су посебног чланка, а за нас је сада много занимљивија и важнија активност Титове пропаганде у циљу дискредитације СССР-а уопште, а посебно Црвене армије.
Споменик палим војницима Црвене армије на Тргу републике у Београду, уклоњен после 1948.
Многима су добро познате Титове карикатуре које су цртали Борис Јефимов, Кукриникси и други совјетски уметници. Тито се на њима мало разликује од Хермана Геринга: исти дебели човек у војној униформи, са кукастим крстом и крвавом секиром у руци. Сличне карикатуре се могу наћи на интернету, издају се у албумима. Недавно је у Београду организована изложба совјетске пропаганде против Тита, што је изазвало велику буку у српској штампи.
Истовремено, у Србији се прећуткује све што је у истом периоду радила југословенска пропаганда против СССР-а. Међутим, у београдском „Јежу“ и загребачком „Керемпуху“ су Стаљинове карикатуре биле исто тако редовне као и карикатуре Тита у совјетској штампи.
Мора се рећи да су југословенске сатиричне кампање вођене са више ентузијазма и маште од совјетских. Колико само вреди Стаљин као хоботница – рад аниматора Душана Вукотића, касније јединог југословенског добитника Оскара.
Споменимо и антисовјетски цртани филм „Велики митинг“ који је нацртао загребачки уметник Валтер Нојгебауер.
Веома егзотичан пример антисовјетске пропаганде је филм-пантомима „Тајна дворца И.Б.“ (ИБ овде је скраћеница за Информбиро). Наравно, сви ови пропагандистички материјали озбиљно су утицали на менталитет обичних Југословена: на оно што Карл Густав Јунг назива „колективно несвесно“. Бивши пријатељ и савезник постепено се претварао у непријатеља.
Посебну улогу у блаћењу Совјетског Савеза и демонизацији совјетске војске одиграла је књига „Злочини под плаштом социјализма“ из 1951. године. Често се говорило да аутори ове књиге могу бити Милован Ђилас и Титов биограф Владо Дедијер.
Књига се бави злочинима совјетске војске на територији Југославије 1944-45. Сходно ауторима, током овог периода борци Црвене армије извршили су 1219 силовања, 359 покушаја силовања, 111 силовања која су се завршила убиством, 248 силовања са покушајем убиства, 1204 пљачке са наношењем тешких повреда. Почињено је укупно 5 хиљада силовања, од чега 2 хиљаде у Београду и околини. О томе је говорио и представник Југославије у УН. Совјетска страна је, наравно, то демантовала. Ако се неко пита како су настале приче аутора попут Јоахима Хофмана и Ентони Бивора о милиону силованих Немица, те приче потичу управо одавде, из Титове пропаганде. Тито и његова шкрабала су били испред Бундесверовог Центра војне историје и других ревизиониста Другог светског рата читавих 40-45 година.
О садржају ове књиге ће вам пуно рећи поднаслови:
Совјетско схватање рата; Злочини који се не разликују од фашистичких; О култури војника Црвене армије; Руско-четничка унија; Колико вреди совјетски војник; Приче о алкохолу; Пљачка и уништавање националне имовине; О совјетским инструкторима; Совјетски однос према југословенским затвореницима и расељеним лицима; Умањивање значаја борбе југословенског народа; Силовање жена у Војводини.
Београђани 25. октобра 1944. поздрављају совјетске војнике ослободиоце
Јевгениј Халдеј/TASSПоследње поглавље изгледа посебно изазовно с обзиром на чињеницу да је и сам Јосип Броз током Првог светског рата, као унтерофицир аустроугарске војске, ухапшен под оптужбом да је силовао војвођанску сељанку. Тада је избегао одговорност само зато што је жртва три дана касније повукла изјаву. Поглавље о „Руско-четничкој унији“, које говори о ослобођењу Крушевца и њему сличних, за модерне четнике је, како се каже, неочекивана радост. Ако су и Титови људи тврдили да је постојао руско-четнички савез, ко смо онда ми да то негирамо?
Нећемо вређати читаоца покушајима да демантујемо тврдње Титове пропаганде: нека сам одлучи колико се може веровати „сензационалном“ откривању злочина совјетске војске. Рећи ћемо само да велике ратове и сада, и пре 70 година, и у давна времена увек прате пљачке, насиље и друге врсте злочина. Такав је рат. Питање је, пре свега, како се команда односи према томе - да ли се затварају очи или су сви ти случајеви истражени, а починиоци кажњени? У архиви Другог светског рата у Подољску постоји довољна количина документованих доказа да су сви случајеви силовања од стране војника Црвене армије у Србији евидентирани, проверени, да су починиоци кажњени, понекад и стрељани по кратком поступку.
Неколико конкретних примера: поручник К. Аветисјан и млађи поручник К. Шпицин осуђени су на десет година затвора због силовања, без права да се искупе као даљи учесници рата у казненом батаљону. За исто кривично дело поручник А. Борисов осуђен је на девет година затвора. Треба рећи да у ратним условима осуђеници најчешће не би ни доживели до места издржавања казне: умирали су током транспорта од глади и хладноће.
Сачувана су и кривична дела против високих официра. На пример, заменик команданта 429. артиљеријског пука и начелник вода за комуникације истог пука (имена се у предмету не помињу) опљачкали су једног становника Бољевца, у чијој су кући и одсели. Жртва се за помоћ обратила другим совјетским официрима. Злочинци су ухапшени, одузети су им официрски чинови и послати су у казнени батаљон, а украдене ствари су враћене жртви. Другим речима, било је ексцеса, али команда је проналазила кривце и оштро их кажњавала.
Вратимо се књизи „Злочини под плаштом социјализам“. Колико год то звучало чудно, она је директно повезана са чином вандализма на гробљу Ослободилаца Београда 30. децембра прошле године. Ова књига била је библиографска реткост; након посете Никите Хрушчова Југославији 1955. повучена је из свих библиотека и архива, али и сачувана у „колективном несвесном“. Поново је издата 2002. године у оскудном чак и за Србију тиражу од 200 примерака. Сада је барем доступна историчарима у Народној библиотеци. Истовремено, издавач је практично анониман, спомиње се само издавачка кућа „Народна Армија“ 1953. године. Врло је карактеристично то да на полеђини корице видимо страшно лице са капом партизанком и петокраком и познату поруку – „Ослободиоци? Не, никада!“
У оригиналном издању Титових времена ове карикатуре није било и није је могло бити, јер је то једна од многих карикатура Титових партизана, дело пропаганде Милана Недића.
Односно, за издаваче ове књиге у принципу не постоји разлика између Недићевске антикомунистичке и Титове антисовјетске пропаганде. Корице Титове брошуре и фашистички плакат чине јединство супротности. Можемо и овако рећи: за анонимног издавача 2002. године није било битно да ли се ради о Титовим или фашистичким материјалима, важно је да су антисовјетски и антируски.
Конкретни починиоци вандалског чина у Београду већ су приведени. Испоставило се да су то два младића, један има 22 године, а други 17. Њихова имена нису позната јавности. Али ко год да су, они нису ни четници ни љотићевци.
Портал савремених следбеника Димитрија Љотића овако је написао о овом случају: „У суштини они су у праву, али погрешили су формално. Не треба провоцирати наше руске пријатеље, већ доследно објашњавати штету бољшевизма. Русија увек, бољшевизам никада!“
Две младе будале, највероватније скинхеди, банално копирају западне неонацисте. Снаге које стоје иза њих - оне које су им дале канту боје и подсетиле их на слоган из времена фашистичке окупације - исте су оне које су 2002. године поново објавиле Титову пропагандистичку књигу са фашистичком илустрацијом. То може бити било ко, али сигурно је да се не ради о српским патриотама. Истовремено, сама појава русофобије је директна последица лажи Титове пропаганде. Лаж из 1948. године расте попут снежне груде, упија нове елементе и пада на спомен-обележје Ослободиоцима Београда, које је и створено по налогу Тита...
Чланак Никите Бондарева је преузет са портала „Балканист“
Од истог аутора: „Зар те није болела душа, Тито? Да ли си ноћу мирно спавао?”
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
