Које стране трупе су ратовале на страни Руске империје?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Француски емигрантски ројалистички корпус принца од Кондеа

Хиљаде Француза нису признале нову власт, успостављену током Велике француске револуције 1789. године. Ти људи су били принуђени да напусте отаџбину, али многи нису били спремни да остану у туђини до краја живота.

Ројалисти, тј. поборници васпостављања монархије у Француској, намеравали су да са оружјем у рукама поврате трон свргнуте династије Бурбон. Њихови одреди су се придруживали армијама европских сила које су ратовале против француских револуционара. Најубојитија таква јединица био је емигрантски ројалистички корпус Луја V Бурбонског, принца од Кондеа.

Дуго су се Кондеове трупе бориле против револуционарне Француске заједно са Аустријом. А када је ова доживела слом и 1797. изашла из рата, ројалисти су морали да бирају којој сили ће се придружити и где ће тражити покровитељство.

Тада је руски император Павел I пружио емигрантима руку помоћи. У договору са француским краљем у прогонству Лујем XVIII он је примио овај корпус у руску армију. Уосталом, и сам Бурбон је нашао уточиште у Русији.

У зиму 1797. године је преко 5.000 војника принца од Кондеа смештено у нове станове у западним украјинским земљама Руске империје. Пре доласка је корпус био далеко већи, али Павел је одбио да прими немачке и швајцарске најамнике који су служили у том корпусу. Једини изузетак у том смислу био је немачки пешадијски пук војводе од Хохенлоеа.

Корпус ројалиста је добио нову униформу и нове заставе у којима је направљен спој руских и француских хералдичких симбола. У центру сваког платна био је двоглави орао, а у угловима по један цвет краљевског љиљана.

Крајем 1798. године Корпусу принца од Кондеа пружила се прилика да се сукобе са старим непријатељем, јер је Русија у оквиру Друге коалиције покренула борбена дејства против револуционарне Француске.

Најупечатљивија епизода у којој је учествовао овај корпус била је битка код Констанца 7. октобра 1799. године. Ројалисте су напале трупе које је предводио генерал Оноре Газан, те су они и поред очајничког отпора и подршке руских хусара били принуђени да се повуку преко Рајне.

Иако су доживели неуспех, војници су намеравали да наставе борбу, али је руски император имао другачије планове. Незадовољан својим аустријским и енглеским савезницима, Павел је нагло променио спољнополитички курс, помирио се са Наполеоном и изашао из рата.

Разочарани ројалисти су заједно са другим трупама морали да се врате у Русију, али им је руски самодржац поново изашао у сусрет. Наиме, 7. марта 1800. године принцу од Кондеа је саопштено да одсада његов корпус ступа у службу Велике Британије и може и даље да ратује у Европи. У знак захвалности за верну службу Французима је дато право да задрже опрему, наоружање, униформу, коње и запрегу.

Руско-немачка легија императора Александра I

Велики део Европе је 1812. године у одређеној мери зависио од Наполеонове Француске. Бонапарта се потрудио да вишевековно Свето римско царство доживи неславан крај, и да на његовим развалинама никне Рајнска конфедерација која зависи од Париза. Чак су и некада моћне силе Пруска и Аустрија биле принуђене да дејствују у оквирима политике „корзиканског чудовишта“.

Немци који су се противили француској хегемонији били су принуђени да емигрирају у иностранство, па и у Русију, где су формирали „Комитет за питања Немачке“. Када је у јуну 1812. године Наполеонова Велика армија извршила инвазију на Русију, они су понудили императору Александру I да формира Руско-немачку легију за борбу против агресора.

Комитет је одштампао преко 10.000 летака са обраћањем „официрима и војницима немачке нације“ и позивом да пређу на руску страну. Тако је преко 600 Немаца дезертирало из француске армије и прешло у редове легије.

У Руско-немачку легију формирану у Ревелу (данас Талину) ступали су немачки заробљеници и бегунци, досељеници који су живели на територији Руске империје и Балтика. Легионар Карл фон Клаузевиц се касније прославио као војни теоретичар и историчар.

Руско-немачка легија је бројала око 9.000 војника. Учествовала је у борбама на северу Немачке, у Данској и Холандији. У бици код Герде 16. октобра 1813. године дала је одлучујући допринос победи, напавши Французе с леђа.

После победе над Наполеоном легија је прешла под јурисдикцију Пруске, а 1815. године је расформирана. Њени војници су се стопили са пруском армијом или су отишли да служе у армијама других немачких држава.

Грчка легија императора Николаја I

Русија је лоше прошла у Кримском рату (1853-1856) када се сама супротставила коалицији коју су чиниле Османлијска империја, Велика Британија, Француска и Сардинија. Грчка је била једина земља која је тада Русима пружила подршку.

Грчка се није директно мешала у конфликт, али је интензивно подстицала и подржавала устаничке покрете у суседним турским областима. Поред тога, у редовима руске армије појавили су се грчки добровољци.

Иницијатор формирања јединица грчких добровољаца у руским трупама био је официр грчке армије Аристид Хрисовери. Чим је почео рат он је то предложио генералу Михаилу Горчакову, команданту руских трупа на територији Влашке и Молдавије.

Убрзо је формирана Грчка легија императора Николаја I, а Хрисовери је био њен први командант. У лето 1854. године он је са одредом од 25 људи у делти Дунава одбио напад британског десанта који је бројао 700 војника. Грци су тада убили 72 Британца, а међу њима и познатог аристократу, капетана Ричарда Хајд Паркера IV, што је изазвало бурну реакцију у Лондонском друштву.

Почетком 1855. године легија је бројала 800 људи када је пребачена на Крим, где је учествовала у најтежим и најкрвавијим борбама против савезника – у неуспешном покушају ослобођења Јевпаторије, у одбрани Севастопоља и борби код Црне реке.

Грчка легија Николаја I расформирана је по завршетку рата 1856. године. Неколико стотина њених припадника је награђено медаљама, а 31 војник је чак добио Орден Светог Георгија, највиши орден Руске империје.

Српски добровољачки корпус

Јужнословенски војници су били Ахилова пета Пете аустроугарске армије. Срби, Хрвати и Словенци који су живели на територијама под под влашћу Беча сањали су о сопственим независним државама и нису горели од жеље да ратују за Аустроугаре. Зато су радо полагали оружје или прелазили на руску страну.

Већина заробљених јужнословенских војника (углавном Срба) изразила је жељу да ратује против Аустроугарске, и зато је било планирано да се они пребаце у Србију. Ти планови су осујећени уласком Бугарске у рат 1915. године и повлачењем српске армије. Одлучено је да се добровољачке јединице, формиране од ратних заробљеника и оних који су прешли на руску страну, придруже Југозападном фронту руских трупа.

У Одеси је формирана Прва српска добровољачка дивизија. Она је ватрено крштење имала у склопу 47. корпуса руске армије, у борбама код Добруџе у Румунији у августу и септембру 1916. године.

„После слома Прве дивизије поједини рањени добровољци нису више имали жељу да се врате на фронт. Штавише, отворено су говорили да су кренули у рат као добровољци са жељом да се боре у границама своје отаџбине, а не да посеју своје кости у Добруџи“, написао је у извештају генерал Чистјаков, кога је штаб Југозападног фронта крајем 1916. године послао у српске јединице да изврши инспекцију.

Али то су били појединци. Већина српских војника је показала висок борбени морал и постојаност, што је подстакло руску команду да изда наређење о формирању Друге српске дивизије. Те две дивизије су заједно чиниле Српски добровољачки корпус, познат и као Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца или Југословенска легија. Током целог рата кроз њега је прошло преко 70.000 војника.

Револуција 1917. године донела је хаос и распад руске армије, а самим тим и српског корпуса у Русији. његови војници су већином пребачени на Балкан, где су у склопу Српске армије наставили да се боре против Централних сила. Па ипак, било је и оних који су остали у Русији и убрзо затим узели учешћа у крвавом Грађанском рату.