Странци су свакако долазили у Русију и пре Катарининог манифеста издатог 22. јула 1763. године. Иван III, први владар централизоване Русије, радо је користио услуге стручњака из иностранства који су му крајем 15. века помогли да реновира Кремљ и организује производњу топова.
Педесет година касније цар Иван Грозни је такође прибегао помоћи странаца када је одлучио да створи сопствену флоту на Балтичком мору. Петар Први, оснивач Руске империје почетком 18. века, изазвао је негодовање руског племства због тога што се сувише ослањао на европске стручњаке током своје владавине.
Манифест, 1763.
Public DomainПа ипак, позив који је Катарина II упутила странцима није имао преседана у руској историји. Њена иницијатива је била толико свеобухватна да се у Русију преселило на десетине хиљада странаца. Зашто је она то учинила? Одговор ћемо наћи у самом манифесту. Тамо царица наглашава да власти „виде много места која су веома погодна за живот али су још увек ненасељена, и многа од њих скривају у себи бескрајно мноштво различитих метала, а такође обилују шумама, рекама, језерима и морима ... и имају велики потнцијал за изградњу многих фабрика и развој производње“.
За време Катарине II Руској империји су припале велике територије на југу и југоистоку. Чак и без тих нових освајања Русија је имала огромне регионе који су били слабо насељени. Циљ Катарине Велике је био да доведе људе на ту земљу и да они на њој постану значајан сегмент народне привреде.
Манифест је преведен на неколико европских језика и распрострањен преко агената руске дипломатије у европским земљама. Они су их штампали у локалним новинама.
Руска држава је нудила веома велике олакшице како би заинтересовала потенцијалне колонисте. Досељеницима из иностранства била је гарантована добра парцела (и неколико додатних парцела за њихове потомке). Доста дуго су били ослобођени пореза (и до 30 година ако одлуче да остану на парцелама изван града). Такође су били ослобођени војне обавезе.
Прва управа немачке аутономије, 1924.
Public DomainДосељеничке заједнице су имале право аутономије, тј. администрација империје није могла да се меша у унутрашња питања тих заједница. Поред тога, странци су добијали новац за организовање сеобе и поједине повољне кредите и олакшице за намирнице које су планирали да производе и продају. Може се рећи да Руси у својој сопственој земљи никада нису уживали тај статус...
Колонисти су имали слободу вероисповести и могућност да граде сопствене храмове, што је вероватно био један од најважнијих разлога да се одлуче за долазак у Русију. У сваком случају то је био кључни фактор за многе немачке протестанте којима није пријао живот на територији где доминирају католици. Зато је међу онима који су прихватили царичин предлог био велики број протестаната, посебно менонита.
У првој деценији после издавања манифеста у Русију се доселило око 30.000 људи. То су углавном били Немци који су дошли у слабо насељено Поволжје. Још 1765. године овде је било свега 12 немачких колонија, а само четири године након тога било их је 105. Немачки досељеници су се углавном бавили земљорадњом и појединим гранама привреде који су везани за њу. Катарина је позивајући странце намерно „најбоље услове нудила за пољопривреду јер је главну радну снагу коју је требало довести у Русију видела у сељацима који су осиромашили услед Седмогодишњег рата“, пише руска историчарка Ирина Черкозјанова.
Велика пространства дуж црноморске обале која су непосредно пре тога одузета Турској, а данас припадају Украјини, такође су била регион који су странци радо населили. Та земља се звала Новорусија (на руском „Новороссия“). Ту су се населили многи хришћани (Срби, Грци и Јермени) који су од Турака побегли у Русију. У време владавине Катарине Велике у Русију се преселило око 100.000 странаца.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
