- Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
САД су крајем 1940-их припремиле десетак планова за напад на СССР. Сви су они били засновани на масовном нуклеарном бомбардовању највећих индустријских центара Совјетског Савеза. Американци су то могли себи да приуште захваљујући привременом монополу на атомску бомбу и огромној флоти. Авионима на великим висинама нису могли да се супротставе ни зентна артиљерија ни ловци са клипним моторима. У лето 1950. године, када је избио рат у Кореји, међународна ситуација је била толико затегнута да је Стаљин поставио конструкторима задатак да у најкраћем могућем року обезбеде заштиту Москве од масовног авионског напада (1.200 бомбардера) са било које стране и та заштита је морала бити апсолутна. Чак и ако би се до престонице пробило неколико авиона са нуклеарним бомбама, то би, наравно, био неприхватљив резултат.
Заштита сложена колико и атомска бомба
Прорачуни су показали да је за заштиту на таквом нивоу неопходно 56 стартних позиција противваздухопловних ракета које би биле размештене у два концентрична круга око главног града. Спољни би био удаљен 85-90 км од центра Москве и имао би 34 артиљеријска система. Задатак унутрашњег круга био би пресретање бомбардера који су пробили прву линију одбране и имао би 22 система.
Било је планирано да се сваки стартни положај опреми вишеканалским радаром тако да се истовремено може гађати 20 циљева, са 60 ракета у лансерима да се не губи време на пуњење истог лансера. Систем би имао 14 моћних радара и то 10 на спољном и 4 на унутрашњем кругу.
Ништа од набројаног у том тренутку још увек нигде није постојало. Павел Куксенко са којим се Стаљин саветовао рекао је да је овај систем ПВО по сложености раван нуклеарном пројекту.
Радови на стварању свих компонената система извођени су паралелно. Институт НИИ-20 (данас ВНИИРТ) правио је радар А-100 великог домета. Конструкторски биро КБ-1 (данас одељење концерна ПВО „Алмаз-Антей“) пројектовао је општи изглед система и његов најсложнији део, тј. радар за праћење циљева и навођење ракета. Тај радар је функционисао у сантиметарском дијапазону, имао је футуристички изглед и ознаку Б-200. Огледно-конструкторски биро „Лавочкин“ направио је ракету В-300. На пројекту су радиле десетине организација у целој земљи, а финансирала га је прва (нуклеарна) управа при Савету министара СССР-а.
Виталиј Кузмин
Радар кружног скенирања А-100 „Кама“ направљен је за три године. Радарска станица Б-200 и ракете В-300 послате су на тестирање на полигон Капустин Јар у септембру 1952. године. Осам месеци касније систем је једном ракетом оборио авион-мету Ту-4 на висини од 7 километара. Узгред, као и у случају нуклеарног пројекта, генералитет није био упознат са детаљима система С-25. Зато је 1953. године команда противваздухопловних снага захтевала компаративно тестирање јер угледни генерали нису могли да поверују да су некакве летеће „петролејке“ ефикасније од њихових топова који су коришћени у рату. После пробних гађања више нису имали никаквих питања.
„Прадеда“ система С-300
Око Москве су 1954. године почели да се граде стартни положаји. Они су спојени бетонским путевима-обилазницама (данас су то федерални путеви А-107 и А-108 које толико воле камионџије). Годину дана касније руска армија је увела у експлоатацију систем С-25 „Беркут“. Био је то систем са великим иновацијама где је свака компонента била пионирски подухват без премца у свету: оперативно-стратешки систем ПВО, вишеканалске радарске станице, ракете са вертикалним стартом... Системи С-25 су организовани у ракетне пукове и 4 ракетна корпуса од којих је формирана Прва армија ПВО за посебне намене. Она, после извесних измена, и данас чува небо над Москвом.
Откако је „Беркут“ уведен у експлоатацију нагло се смањио број страних авиона који покушавају да повреде ваздушни простор Совјетског Савеза. Овај систем је 30 година био на борбеном дежурству и, срећом, ниједном није примењен у сврхе за које је предвиђен. Технологије система С-25 искоришћене су у мобилном систему С-75 којим је оборен Пауерсов U-2 и у систему С-125 којим је оборен „невидљиви“ F-117, а касније су искоришћене и у новим системима, па и у ракетном систему С-300 који је током 1980-их постављен уместо „Беркута“ да чува небо изнад Москве.