Борци који су напали Рајхстаг. Извиђачки вод 674. стрељачког пука 150. стрељачке Идрицке дивизије. У првом плану редов Григориј Булатов.
Александар Капустјански/Sputnik
Велики отаџбински рат 1941-1945. Артиљеријско оруђе на ватреном положају на прилазу Москви. 01.11.1941.
SputnikУ октобру 1941. године СССР је био на ивици катастрофе. У борбама око града Вјазме, само 200 км од Москве, Црвена армија је изгубила милион људи – изгинулих, рањених или заробљених. Вермахту је тако отворен пут према главном граду.
Свеже дивизије из Сибира, са Урала и руског Далеког истока, нису још биле пристигле да се придруже одбрани Москве, па је совјетска команда задржавала непријатеља свим расположивим средствима. И поред тога, Немци су незадрживо напредовали, тако да су 2. децембра јединице Друге тенковске дивизије заузеле насеље Красна Пољана удаљено свега тридесетак километара од Кремља.
Немачка команда је била уверена да је слом Црвене армије неминован. Уздајући се у последњи одлучујући напад, она је игнорисала чињеницу да су немачке трупе услед сталних совјетских контранапада биле исцрпљене и преоптерећене, а тенковске и моторизоване дивизије су тешко савладавале многобројна минска поља на прилазима граду. Поред тога, почели су проблеми са снабдевањем и масован помор коња изазван недостатком сточне хране на почетку зиме.
Петог децембра су Западни фронт Георгија Жукова и Југозападни фронт Константина Тимошенка кренули у велику контраофанзиву, што непријатељ никако није очекивао. Задобивши снажан ударац, исцрпљене немачке трупе су почеле великом брзином да повлаче од престонице, а понегде је њихово повлачење прерасло у панично бекство. Тек почетком јануара 1942. године Немцима је пошло за руком да стабилизују фронт.
„Офанзива на Москву је пропала. Све жртве и напори наших храбрих трупа су биле узалудне“, написао је у својим „Успоменама једног војника“ генерал Хајнц Гудеријан. Стратегија блицкрига је доживела крах. Одбачене 100-250 километара од Москве, немачке трупе више нису представљале озбиљну претњу за совјетску престоницу.
Стаљинградска битка
Heritage Images/Getty ImagesУслед слома совјетских трупа код Харкова у мају 1942. године Вермахту се пружила прилика да крене у велику офанзиву у правцу нафтних налазишта на Кавказу и Стаљинграда, крупног совјетског индустријског центра који је уједно био и важно саобраћајно чвориште на Волги. Губитак овога града био би права катастрофа за Црвену армију.
Стаљинград је готово потпуно уништен у масовним бомбардовањима и непрекидним жестоким уличним борбама. Пружајући очајнички отпор Немцима, јединице 62. армије су биле принуђене да се повлаче према реци, где су последњим снагама држале минијатурне парцеле на подручју фабрика „Црвени октобар“ и „Барикаде“.
„Били смо вашљиви и гладни, али у неком тренутку смо постали острвљени тако да ја већ нисам више имао нимало сажаљења ни према себи, ни према Немцима... Тукли смо се крајњом жестином за сваки комад зида, а ноћу смо и ми и Немци пузећи покушавали да се провучемо кроз фабричке пролазе и тунеле. Нама је био циљ да нађемо храну и муницију, а Немцима да нас потисну у реку. Непрекидно су избијали окршаји мањих група прса у прса“, написао је касније редов 138. стрељачке дивизије Миља Розенберг.
Совјетске трупе су сачекале да се немачка 6. армија потпуно „заглави“ у граду, а онда су 19. новембра 1942. снажно удариле у њена крила која су бранили лоше наоружани Румуни. Пробивши њихове одбрамбене положаје, Црвена армија је затворила обруч око групације непријатељских снага које су бројале 330.000 војника. Била је то једна од најкрвавијих битака у историји човечанства. Обе стране су укупно имале око два милиона убијених и рањених.
Слом код Стаљинграда је снажно уздрмао Трећи рајх и његове савезнике, који су кришом почели да траже начин како да се извуку из конфликта. Турска је коначно одустала од агресивних планова које је имала у погледу Совјетског Савеза. Назирао се коренити преокрет у Другом светском рату.
Курска избочина. Напад јединица Пете гардијске тенковске армије у рејону Прохоровке.
Иван Шагин/SputnikУ лето 1943. године Немци су се спремали за велику офанзиву на централном делу совјетско-немачког фронта, на подручју града Курска. Вермахт је на том правцу потукао Црвену армију и надао се да ће повратити стратешку иницијативу у рату, изгубљену после Стаљинградске катастрофе.
Немци су рачунали на фактор изненађења, али је он овога пута изостао. Совјетска војна обавештајна служба је благовремено открила припреме непријатеља за офанзивну операцију „Цитадела“, и чак је сазнала да је њен почетак планиран за 5. јул.
У бици код Курске избочине са обе стране је учествовало два милиона људи, 4.000 авиона и 6.000 тенкова, тако да је то била највећа тенковска битка свих времена.
На главним правцима напада Немци су наишли на чврст отпор совјетских трупа и за недељу дана су напредовали само десетак километара. „Битка је била толико тешка и напорна да се ја још увек добро сећам како сам пред крај дана сматрао да бих се обрадовао ако бих био рањен или убијен“, написаће касније командир минобацачке чете Јевгениј Окишев: „Толико су нерви већ били напети, а уз све то и јака врућина, нема хране... Наши ровови су били на узвишењу око кога је са свих страна био брисан простор који су контролисали Немци“.
Подневши немачки напад Црвена армија је кренула у велику контраофанзиву и потукла ослабљеног непријатеља. Вермахт је коначно изгубио иницијативу у рату против СССР-а и почео да се повлачи на запад. „И на Источном фронту више није било мирних дана“, истакао је Хајнц Гудеријан у „Успоменама једног војника“.
Партизани улазе у ослобођени Минск, јул 1944. године.
V.Mezhevich, V.Shuba/TASSУ лето 1944. године Црвена армија је против Вермахта применила његово оружје, тј. стратегију „муњевитог рата“, односно блицкрига. Она је показала способност да добро координираноом применом тенковских јединица и авијације за кратко време пробије моћну непријатељску одбрану, опколи и брзо уништи крупне групације непријатељских трупа.
Велика совјетска офанзива против групе армија „Центар“ у Белорусији почела је 23. јуна 1944. године. За немачку команду је то било непријатно изненађење. Она је сматрала да је Црвеној армији још увек приоритет офанзива у правцу Украјине кроз коју се може стићи до нафтних налазишта у Румунији.
Ованзивна операција „Багратион“ добила је име по руском војсковођи из Отаџбинског рата против Наполеона 1812. године. Трајала је нешто више од два месеца. За то време су совјетске трупе напредовале 600 километара на запад, ослободиле су територију Белорусије и део источне Пољске, стигле до прилаза Варшави и Источној Пруској. Група армија „Центар“ је изгубила пола милиона људи – убијених, рањених и заробљених, и фактички је престала да постоји.
Битну улогу у операцији „Багратион“ одиграли су белоруски партизани. Они су указивали Црвеној армији на најрањивија места у непријатељској одбрани, али су и сами задавали ударце из позадине, помажући совјетским трупама у одлучујућим тренуцима битке. „Сваким даном је растао списак фашистичких ешелона који су слетели са пруге захваљујући диверзијама“, написао је маршал Иван Баграмјан у мемоарима објављеним под насловом „Тако смо ишли ка победи“: „Железнички саобраћај у фашистичкој позадини је фактички био парализован. Хитлеровцима није било ништа лакше ни на путевима. Партизани им ни ту нису давали мира ни дању ни ноћу“.
17. јула 1944. године улицама Москве је спроведена колона немачких војника заробљених током борби у Белорусији. У такозваној „Паради побеђених“ у совјетској престоници учествовало је 57.000 немачких војника и официра, укључујући и неколико десетина генерала.
Велики отаџбински рат, 1941-1945 г. Напад на Рајхстаг. Мај 1945.
SputnikРади офанзиве на главни град Трећег рајха совјетска команда је концентрисала снаге које су бројале преко два милиона људи. Њима се супротставило 800.000 војника Вермахта, СС дивизија и немачке народне милиције (Фолксштурм). Немци су претворили град у неприступачну тврђаву, а на прилазима је било неколико линија дубоко ешелониране одбране.
Далекометна артиљерија 79. стрељачког корпуса „честитала је фиреру рођендан“ тако што је 20. априла 1945. године извршила први артиљеријски напад на Берлин. Након пет дана Црвена армија је опколила град.
Скоро недељу дана су вођене жестоке борбе за престоницу нацистичке Немачке. Немци су сваку улицу претворили у линију одбране препуну барикада, бункера, ровова и митраљеских гнезда. Што су совјетске трупе биле ближе центру отпор је био јачи.
Окршај за Рајхстаг је почео 30. априла. У рану зору 1. маја на његовом крову је подигнута црвена застава, али су окршаји трајали током целог тог дана.
После Хитлеровог самоубиства 30. априла ново немачко руководство се обратило совјетској команди нудећи примирје, али је СССР одговорио да ће прихватити само беспоговорну капитулацију. Немци су то одбили и борбе су настављене новом жестином, али нису потрајале. Већ 2. маја је берлински гарнизон коначно капитулирао.
„Наши ратници су у борбеним дејствима испољили велико надахнуће, херојство и дрскост. Зрелост наше армије и њено узрастање у ратним годинама потпуно су одражени у берлинском окршају. Војници, млађи и старији официри и генерали су у берлинској операцији показали да су стваралачки зрели, одлучни и изузетно храбри људи“, написао је маршал Георгиј Жуков. У борбама за немачку престоницу изгинуло је преко 75.000 совјетских војника.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
