Западни начин живота је у Совјетском Савезу званично презиран и третиран као „аморалан“. То је важило и за све западне производе. Па ипак, совјетска власт је прилично интензивно сарађивала са Западом. Такве везе нису рекламиране у јавности, али су биле одражене у интерним извештајима и страним медијима.
Радник у производњи популарне спортске обуће у предузећу компаније „Адидас“, која је сарађивала са Совјетским Савезом.
Т. Куљбицка/TASSЈедан од таквих тајних савеза био је склопљен са фирмом Adidas.
После Другог светског рата Олимпијске игре су биле једна од главних платформи за рекламу спортске опреме. Та реклама није била упадљива и званична, али се подразумевала. Свака компанија је прижељкивала да најбољи спортисти носе управо њене производе. СССР је у том смислу био привлачан јер су совјетски спортисти спадали међу најјаче, а затвореност земље је такође привлачила посебну пажњу.
Виктор Сањејев, троструки олимпијски шампион у скоку мотком, на тренингу.
Гиви Киквадзе, Феликс Кримски/TASSСматра се да је савез између СССР-а и фирме Adidas склопљен 1980. године, када је Москва била домаћин олимпијаде, али је све почело знатно раније.
У белешци Комитета за физичку културу и спорт при Савету министара СССР-а у Централном комитету партије 1979. године која је носила наслов „По питању сарадње са фирмом ’Адидас’ (Западна Немачка)’ истиче се да са немачком фирмом „Спортски комитет СССР-а остварује сталну сарадњу током 20 година“.
Сергеј Бубка, заслужени мајстор спорта СССР, светски рекордер, светски и европски шампион у скоковима мотком, на првенству СССР у лакој атлетици 1984.
Јуриј Сомов/SputnikСовјетски спортисти су носили опрему и других западних брендова. На пример, 1965. године је лист The New York Times позивајући се на агенцију AP саопштио да је наручено 46 пари обуће за кошаркаше и да је ту наруџбину из СССР-а добила америчка компанија Converse Rubber Company.
Женска рукометна екипа кијевског „Спартака“ која је 11 пута била шампион СССР.
В. Седачов/SputnikОбјашњење тих двоструких стандарда совјетске власти је прилично банално: код нас се не прави добра и квалитетна обућа јер нема ни технологија ни материјала. А требало је некако превазићи тај проблем. У случају са „Адидасом“ решење је пронађено.
Међународно такмичење у лакој атлетици „Меморијал браће Знаменски“.
Јуриј Сомов/SputnikУ другој половини 1970-их совјетско руководство је почело да уобличава званичне односе са фирмом Adidas. Компанија је постала добављач предстојеће Олимпијаде, и већином је испоручивана савремена спортска обућа. Међутим, 1979. године су совјетске трупе ушле у Авганистан, што је био повод за међународни бојкот и велико захлађење у односима са Западом. Због тога у Олимпијади није учествовало 65 земаља, међу њима и Западна Немачка, а „званични добављач“ се нашао у незгодној ситуацији, јер је он добро платио тај статус. Игра је морала бити настављена у сложеним околностима. Поред тога, из појединих докумената се може закључити да је Хорст Даслер, председник управног одбора „Адидаса“, фактички обављао улогу спољнополитичког консултанта совјетске стране у периоду тензија око олимпијаде и информисао је совјетске функционере о расположењу у другим земљама.
Совјети су са своје стране били веома захтевни према капиталистичком бизнису. Пре свега, морали су бити уклоњени сви логотипи и назив Adidas, како западни произвођач не би фигурирао ни на фотографијама, ни на видео-снимцима совјетских спортиста. Друго, сва производња те партије морала је бити пренета у СССР, с тим да опрема остане ту и по завршетку посла.
Кадар из филма „9. чета“ („9. рота“).
Фјодор Бондарчук/ ПК Слово, Арт Пикчерз Груп, Канал СТС, 2005.У ту сврху је СССР купио од „Адидаса“ лиценцу за производњу патика. То је била уобичајена пракса немачке компаније. У том тренутку је СССР био двадесета земља која је правила обућу по лиценци Adidas. Поред саме лиценце Совјети су од Немаца куповали и опрему, хемијске сировине и друге потребне материјале. Експертиза је показала да Совјетски Савез поседује само три врсте вештачких материјала који су употребљиви за производњу такве обуће.
У СССР-у је прављен модел на основу култне силуете Gazelle, у неколико боја. Та обућа практично није ни стизала до продавница. Све је било за извоз, и само један део за совјетску „зборнују“. Репрезентација је добијала само плаве патике (због чега се мислило да других боја и нема). Остављене су три препознатљиве пруге са стране, али је потпуно промењен логотип и уместо натписа Adidas стављен је натпис „Москва“. И у земљи су се те патике звале „Москва“.
Управо тада су совјетски грађани у великом броју пожелели да носе патике: „Пре тога [пре олимпијаде] није било посебног култа (патика). Оне су ношене више као спортска обућа, али није било уобичајено да се патике, на пример, носе на посао“, каже једна савременица тог периода. „Пре олимпијаде су штампани многи прилози о спортистима са фотографијама, нарочито страним, објављени су многи краткометражни филмови... Сви су обратили пажњу на то и дошли до закључка да су патике и фармерке одлична варијанта за сваки дан, па је почела потражња. Тада је одједном завладала страшна несташица патика, чак и домаћих“.
Компјутерска игрица
Valve; Hidden Path Entertainment, 2012.Учињен је и покушај да Совјетски Савез прави сопствене фармерке, али се он изјаловио. Те фармерке уопште нису личиле на оно што је било популарно у Америци. Adidas је схватао да се исто то може догодити и са патикама, па је увео строгу селекцију запослених.
Миша Улихањан, директор Егвардске фабрике спортске обуће, од 1985. године је производио лиценциране производе Adidas. Он каже: „Немци су дошли овамо и примили на посао младе девојке до 23 године, старије нису примали. Нису дозволили да се примају старије. И [био је услов] да оне пре тога нису биле запослене и немају никакву струку. Јер у том узрасту се човек још није извештио да прави шкарт. Циљ је био да оне науче да шију само ’Адидас’, да немају искуства у производњи обуће лошег квалитета“.
Обућа сашивена у СССР-у по квалитету није нимало заостајала за оном која је прављена у Немачкој. И то је делимично био разлог што су патике „Москва“, тј. својеврсни рибрендинг „Адидаса“, доспеле и у Авганистан (због кога је и била бојкотована олимпијада).
Ради се о томе да стандардни комплет совјетске опреме није био погодан за стеновити Авганистан, а највећи проблем је била обућа. Совјетске чизме су правиле много буке приликом ходања и нису биле погодне за пентрање по планини.
Тада је припадницима елитних јединица попут падобранаца и спецназа дозвољено да импровизују, тј. да сами изаберу лаку универзалну обућу која им одговара на терену. Избор је пао на патике „Москва“, што је у извесном смислу проблематично: „Када је то могуће, команданти дају својим војницима тениске патике“, наводи се у извештају Управе војних истраживања САД за 1995. годину.
И совјетски команданти су то схватали, и зато су били против тога да медији објављују фотографије војника у патикама. Па ипак, те фотографије су се ту и тамо (мада ретко) појавиле у штампи. Тако су патике „Москва“ постале култне. Оне су биле толико „кул“, да је дотични модел овековечен скоро свуда где се појављују совјетски војници и Авганистан (а затим и Чеченија, где су војници такође носили патике): у филмовима, у реконструкцијама битака, у фигурицама за децу и видео-игрицама.
Производња „Москве“ је обустављена тек 2011. године, када је армија добила бољу обућу, направљену специјално за војску у склопу реформи.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
