Како је старообредник из 17. века утицао на читаву руску књижевност

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У Русији је 1654. године беснела епидемија куге. Исте године је било и потпуно помрачење сунца. Свештеник Авакум је схватио ове догађаје као гнев Божији због црквене реформе коју је спровео патријарх Никон. Авакум се противио реформи и агитовао против ње. Постао је један од предводника старообредничког раскола у руској Цркви. Бачен је у тамницу у којој почиње да пише своју аутобиографију...

Ко је био Авакум?

Будући списатељ Авакум Петров рођен је у Нижегородској области, у породици сеоског свештеника. У своме житију он приповеда како је у 22. години постао помоћник свештеника (ђакон), а у 32. „догурао“ до чина „протопопа“, тј. протојереја. Познавао га је и поштовао цар Алексеј Михајлович лично.

Протопоп Аввакум. Школа или ликовни центар, Поволожје, крај 17. и почетак 18. веека. Дрво, левкас, темпера.

Државни историјски музеј, Москва, Русија

Авакум пише како се ревносно борио против неправде и штитио „потребите“, због чега је често упадао у сукобе и стајао на жуљ утицајним људима. Час би одбио да благослови сина угледног бољара, час би спасао сироту девојку од насртаја локалног „газде“. Авакума су грдили и тукли, а једном су му чак и кућу напали.

Он од гоњења побеже у Москву, где је управо почела црквена реформа. Патријарх Никон је, наиме, поништио многе измене до којих је кроз векове дошло у Руској православној цркви и усагласио руске обреде са грчким. Између осталог, вратио је обичај по коме се хришћани крсте са три прста, а не са два, како су Руси тада чинили. Авакум описује како је то доживео као велику несрећу и ужасавао се гледајући како Никон силом уводи нова правила и жестоко кажњава оне који се не покоравају. Они су бацани у тамнице, а појединим посебно ревносним противницима реформе џелати су одсецали прсте и језик.

„Бољарка Морозова“, Василиј Суриков, 1887.

Третјаковска галерија, Москва, Русија

Авакум је одбијао да се крсти са три прста и агитовао је против реформи, због чега је протеран у Сибир на неколико година. Касније му је одобрено да се врати у Москву, у нади да ће временом ипак прихватити реформе. Цар је лично долазио да га наговара, али је „протопоп“ био непоколебљив. На крају су сви дигли руке од њега и стрпали га у затвор, где он почиње да пише своју аутобиографију.

Авакум у Сибиру, Сергеј Милорадович, 1898.

Музеј историје и религије, Санкт Петербург, Русија

Авакум је и у затвору наставио своју агитацију, због чега су и он и његови саборци погубљени: живи су спаљени 1682. године.

Авакум пише сопствено житије

Житија светих су жанр од кога у суштини почиње староруска књижевност. Опис живота светитеља састављали су монаси летописци после његове смрти, и то по строгим правилима која важе у Цркви. Они су описивали како је подвижник живео и каква је чуда чинио. Авакумово „житије“ се разликује у најмању руку по томе што је састављено за његовог живота и што га је он сам и написао. Поред тога, текст обилује конкретним именима, локацијама и описима детаља, што није толико карактеристично за житија. Са друге стране, Авакум не пропушта да помене тако важан део житија као што су чуда. На крају свога дела он набраја случајеве у којима је исцељивао људе и спасавао их од демона.

Авакумова иновација у односу на правила жанра састоји се и у томе што он обилато описује своја осећања, своје грешне мисли, душевне муке и сумње. На пример, прича како му је дошла девојка и почела да се каје због разврата, а у њему самоме се за то време распалио блудни огањ („сам се разболех, паљен изнутра огњем блудним“). Али он је, наравно, пребродио то искушење. Сличне душевне муке ће знатно касније описати Лав Толстој у својим дневницима, а такође у прози, на пример у „Кројцеровој сонати“.

Авакумово „житије“ се може окарактерисати и као публицистика. Писац износи своје ставове поводом многих и разних питања вере и свакодневног живота, полемише са другим свештеницима и наводи аргументе против Никона, у одбрану „старе“ вере.

Први грубијан у руској књижевности

Почетком 20. века Дмитриј Свјатополк-Мирски је написао своју „Историју руске књижевности“ где каже да Авакум стоји у првом реду руских писаца, и да, штавише, њега још увек нико није превазишао у „вештом владању свим изражајним средствима свакодневног језика и стварању најупечатљивијих књижевних ефеката“.

Сматра се да је књижевни руски језик који се данас користи у говору и писању формиран у делима Александра Пушкина. Пре њега је у књижевности коришћен „високи стил“, тј. речи и фразе којих није било у усменом говору. Али Авакум је ипак први почео да користи разговорни језик у писаном тексту.

Репродукција иконе са свештеником и исповедником протопопом Авакумом. Катедрала Покрова Пресвете Богородице на гробљу Рогошком старообредничком гробљу.

Владимир Вдовин/Sputnik

Протопоп почиње своју причу извињавајући се читаоцу зато што ће се изражавати крајње просто: „Волим свој природни руски језик, нисам навикао да филозофским стиховима украшавам говор“. Грубе речи он комбинује чак и са расуђивањем о вери и помињањем Христа. Ево, на пример, како Авакум описује помамљеног стражара кога су му довели у ћелију: „Ошишао сам га и умио, и променио му одело. Много је имао вашака. Он и ја смо затворени живели удвоје, а трећи са нама Христос и Пречиста Богородица“, и одмах у следећој фрази прича како је стражар вршио нужду где стигне.

Са друге стране, протопоп понекад говори и узвишеним стилом, обично када говори о људима који су страдали за веру. А у опису људских невоља, на пример глади и тешког робијашког рада, он може да се вине чак и у поезију: „Река плитка, сплавови тешки, стражари немилосрдни, тојаге велике, батине чворновате, бичеви оштри, муке жестоке – огањ и душевни потрес, а људи гладни“.

Први руски писац

„Спаљивање протопопа Авакума“, Петар Мјасоједов, 1897.

Музеј историје и религије, Санкт Петербург, Русија

Авакумово „Житије“ је било забрањено и ширило се само међу старообредницима у виду преписаних рукописа. Први пут се у штампи појавило тек 1861. године. Подударило се да је баш у то време Достојевски писао своје „Записе из мртвог дома“.

Многи су сматрали да је Авакум необразовани грубијан, али су ипак били фасцинирани његовим језиком. „Ево га, то је живи московски говор!“, написао је Иван Тургењев. Лав Толстој је наглас читао делове „Житија“ својој породици, хвалио расколника Авакума и говорио за њега да је „изванредан стилиста“. И Фјодор Достојевски га је високо ценио. У „Пишчевом дневнику“ је рекао да је Авакумов језик „неоспорно разнолик, богат, свестран и свеобухватан“, и да Авакумову причу није могуће превести на страни језик: „испала би гомила бесмислица“.

Цртеж протопопа Авакума. Пустозерски зборник И. Н. Заволоко.

ИРЛИ (Институт руске књижевности Руске академије наука)

„Житије“ је неколико пута превођено на енглески. Најновији превод припада Кенету Брострому, објављен је у лето 2021. године у серији „Руска библиотека“. Издавачка кућа Columbia University Press је закључила да је ово једно од најважнијих дела руске књижевности јер су „разговорни руски језик и стил послужили као узор писцима попут Толстоја, Достојевског и Горког“. Овај последњи као да је пресликавао своје јунаке са страница Авакумовог „житија“. Он је чувеног руског расколника доживљавао малтене као првог руског револуционара „Језик, а такође стил писама протопопа Авакума и његово ’Житије’ и даље су непревазиђени узор пламене и страсне беседе човека који води борбу“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!