Како је за неколико минута цео совјетски град нестао са лица земље

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

У рану зору 5. новембра 1952. године житеље Северо-Куриљска пробудио је снажан земљотрес. Било је то у 3:58.

Разарајући цунами на острву Парамушир, 1952.

Институт за океанологију „П. П. Ширшов“ Руске академије наука

Зидови зграда су пуцали преко средине и љуљали се, малтер је опадао, тресли су се лустери, а на под су падале књиге, фотографије и посуђе. Затечени на спавању, људи су уплашено поскакали из својих кревета и истрчали на улицу. Да ли је у питању ерупција? То се могло очекивати јер на острву Парамушир у Тихом океану, где се налази Северо-Куриљск, постоје 23 вулкана, а међу њима 5 који се третирају као активни. Најближи вулкан, Ебеко, удаљен је свега 7 километара и стално скреће на себе пажњу избацивањем вулканског гаса.

Али тога јутра вулкани су спавали. Није била у питању ерупција. До уништења града остало је још 40 минута.

„Наредио сам да сви отворе паљбу из личног оружја и да вичу“

Разарајући цунами на острву Парамушир, 1952.

Институт за океанологију „П. П. Ширшов“ Руске академије наука

Био је то моћан земљотрес у Тихом океану снаге 8,3 степена Рихтерове скале. Епицентар се налазио 200 км од обале, испод океанског дна, на дубини од 30 километара. Потреси су трајали још пола сата и за то време је разорна моћ земљотреса захватила 700 км обале: од полуострва Кроноцког до северних Курилских острва.

Слика Landsat 7 Курилских острва Парамушир, Атласов и Шумшу, у резолуцији 28,5 метара. (Шумшу је углавном прекривен облацима).

NASA

Штета је била приметна али не катастрофална. Нико није страдао. Касније ће П. М. Дерјабин, начелник северокуриљског одељења полиције, у извештају о овом догађају написати: „На путу у станицу милиције приметио сам пукотине у земљи широке између 5 и 20 цм. Кад сам стигао видео сам да се зграда станице преполовила и да су се пећи осуле“.

У том тренутку већ није било осетних потреса, „време је било веома мирно“. Ускоро је међутим, тишину прекинула снажна бука и тресак из правца мора, а станица милиције је била удаљена 150 метара од обале. „Окренули смо се на ту страну и видели велики талас који је са мора кренуо на обалу. <...>Наредио сам свима да отворе паљбу из личног оружја и да вичу: ’Иде вода!’ и да се уједно повлаче према узвишењима“, написао је касније Дерјабин.

Државни архив Сахалинске области

Тада нису сви добро чули да се ради о води. Некима се учинило да људи уместо „вода“ вичу „рат“ (рус. „война“), а када је талас запљуснуо острво помислили су да је то напад. Људи су бежали како су знали и умели. Талас није био толико висок, нешто виши од једног метра. Први талас је запљуснуо и срушио зграде које су биле најближе мору. Након 10-15 минута вода је почела да се повлачи и многи су кренули према својим становима да покупе ствари које су биле читаве. Била је то фатална грешка.

Крај

Океан се најпре повукао, а затим се на град обрушио други цунами, и овога пута је то био разоран талас висок 10 метара. Не наишавши у другом налету на веће препреке (јер их је први талас однео), вода је огромном брзином покуљала на острво.

Државни архив Сахалинске области

Поред Северо-Куриљска тога јутра је висок талас прекрио залив Мусељ на острву Онекотан (9,5-10 метара) и заливе Пираткова (10-15 метара) и Олга (10-13 метара) на Камчатки. Северо-Куриљск је био главна жртва цунамија. За неколико минута је срушен град са 6.000 становника.

Затим је наишао трећи талас. Он је био слабији од другог али је довршио разарање и однео у море готово све што је било на обали.

Државни архив Сахалинске области

„Читавих 20-30 минута (док су скоро истовремено наилазили веома моћни таласи) у граду се чула ужасна бука воде која ломи зграде испред себе. Разбацивала их је као кутије шибица и односила у море“, сећао се начелник полиције.

Касније ће Б. И. Пијп, начелник Камчатске вулканолошке станице академије наука СССР-а, написати у свом дневнику: „Није разорен само мањи део града који се налази на тераси и нису разорене електране и радио-станице. Радио-станица је непрекидно слала сигнал ’SOS’ али некако невешто, тако да Петропавловск није ништа схватио“. У Совјетском Савезу тада још није постојала служба за упозоравање на цунами.

Лук на стадиону који је разрушио цунами.

После катастрофе Пијп је отишао да обиђе обалу и измери висину цунамија за потребе специјалне комисије. На разним местима је чуо приче о трагичним случајевима. „На пример, два морнара су од 5:00 до 17:00 била у води у гаћама и мајицама и држала се за остатке зграде. Када су спасени, један од њих је пао мртав чим је изашао на обалу, а други је преживео. <...> Море је још дуго избацивало лешеве на обалу“.

Трагедија за коју нико није знао

Из авиона који је рано ујутру стигао у Парамушир видело се да је Северо-Куриљск сравњен са земљом и да је цео залив пун рушевина од зграда, дасака и буради за које су се људи држали. Одмах је покренута евакуација преживелих помоћу авиона и бродова. Истраживачи овог догађаја доводе у везу евакуацију граничара и војних јединица које су биле размештене у граду са чињеницом да је на трагедију Северо-Куриљска одмах стављен печат државне тајне.

„Правда“ (лист Централног комитета КПСС-а), није написала ниједну реч о трагедији на руском Далеком истоку. Није то учинила ни наредног дана ни касније. Лист „Известия“ је такође ћутао. Регионални лист „Камчатска правда“ није излазио 8, 9. и 10. новембра јер је уредништву било јасно да су читаоци својим очима видели последице разарања. Изашао је тек 11. новембра и саопштио следећу новост: „Совјетски народ је са огромним еланом и одушевљењем прославио 35. годишњицу Велике октобарске социјалистичке револуције“.

Северо-Куриљск 1953.

Из личне архиве П. И. Аржанцева

Са података о трагедији делимично је скинут печат државне тајне тек почетком 2000-их, када је отворен приступ војнопоморским архивима (с тим што се документи Министарства одбране још увек држе у тајности). Према подацима из тог архивског материјала на Северним Курилима је у катастрофи погинуло укупно 2.336 људи. Међутим, историчари сматрају да је 5. новембра 1952. године цунами однео најмање 8.000 живота и да су од тога скоро 2.000 жртава била деца предшколског и школског узраста, а да су у статистичким извештајима узети у обзир само цивили, и то само они чија су тела пронађена и идентификована.

Шта је било после?

Нови Северо-Куриљск изграђен на терасама, 1954.

Породични архив Г.И. Давидкина

Катастрофа је имала један важан резултат. Наиме, 1956. године у СССР-у је основана сеизмолошка и метеоролошка служба која је између осталог имала задатак да благовремено детектује земљотресе у океану и упозорава на цунами.

Што се тиче самог Северо-Куриљска он је после цунамија имао тежак период. Многи његови житељи који су били евакуисани одлучили су да се никада не врате с обзиром да су комбинати за прераду рибе, где је радио највећи број житеља овога града, веома оштећени и после катастрофе затворени. Знатно је смањен и војни контингент. Ситуација се погоршала и у том смислу што је 1961. године у приобалним водама престала миграција харинге, и то је био још јачи ударац за главно занимање житеља Северо-Куриљска.

Главна улица Северо-Куриљска, града на острву Парамушир, Курилска острва, Тихи океан северно од Јапана.

Victor Morozov (CC BY-SA 2.5)

После цунамија град је поново почео да се гради, али на узвишењима. Нове зграде су подизане на природној морској тераси која је издигнута 20 метара изнад нивоа мора. Истина, ни то место није идеално јер се Северо-Куриљск налази на путу блатног тока који настаје услед ерупције вулкана Ебеко. Данас у овом граду живи 2.691 становник, и то је једино насеље на целом острву.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!