Зашто је Петар Први забранио „куће од камена“ у Русији?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Камена здања се овде [у Санкт Петербургу], граде веома споро јер је тешко пронаћи зидаре каменом и друге уметнике такве врсте, чак иако се добро плати“, написао је Петар Велики у указу из 1714. године. „Због тога се свака камена градња забрањује у целој држави током неколико година и забрањује се свакоме, ко год он био, под претњом прогонства и конфискације имовине“. Када каже „камена градња“, Петар заправо има у виду грађевине од цигле.

Десет година након оснивања Санкт Петербурга у граду још увек није било довољно зидара, а сам град је заправо био једно велико градилиште. Петар је забранио зидање „каменом“ (а заправо циглама) рачунајући да ће се зидари из целе земље сјатити у Санкт Петербург у потрази за послом. И то се заиста догодило. Ово, међутим, није била једина мера коју је предузео Петар Велики како би Санкт Петербург постао „каменград“ у већој мери него „дрвенград“.

„Фатално градилиште“

План Петербурга, 1705.

Public domain

Санкт Петербург је био пројекат од којега је зависила репутација руске државе. Стварање савременог европског града на пустом мочварном терену, на ушћу реке Неве, било је амбициозан подухват који је цела Европа пратила са страхопоштовањем. Европски посматрачи су посебно истицали да је ова изградња однела много људских живота.

Француски изасланик Жак де Кампредон, на пример, забележио је 1723. године да је током изградње Санкт Петербурга изгинуло преко 150.000 људи, да би 1733. године Франсис Дашвуд, први британски туриста у Русији, удвостручио број жртава, додавши и раднике који су умрли од глади и болести. Те бројке, међутим, не одражавају стварно стање.

Петар на изградњи Санкт Петербурга.

Георгиј Песис

У Санкт Петербургу су од 1703-1704. године биле присутне две врсте градитеља. Већином су то били неквалификовани радници који су копали земљу и преносили терет. И то су били сељаци, кметови који припадају држави. Сваке године је одређени број људи по царевој наредби упућиван у Санкт Петербург. Руска историчарка Јекатерина Андрејева каже да је у периоду од 1703. до 1712. године у Санкт Петербург послато око 190.000 неквалификованих радника са села. Сељаци су добијали плату, имали су обезбеђено бесплатно лечење и нису се дуго задржавали у граду. Смена је трајала три месеца, после чега су се враћали кући.

Public domain

Друга врста радника су били квалификовани зидари, ковачи и дрводеље. Сви они су такође били позвани у Санкт Петербург. Андрејева је проучила архивске податке од 1704. до 1711. године и у њима се каже да је у Санкт Петербург послато између13.000 и 14.000 квалификованих радника. Они су такође добијали плату, с тим што је њихова плата била већа од плате обичних радника.

Поред тога, евидентно је да у то време у Санкт Петербургу смртност међу радницима није била већа од просечне смртности становништва у целој земљи. Стотине хиљада радника нису могле изгубити живот током подизања града јер тамо није ни било толико људи. На градилиштима се заиста осећао недостатак радника: „Најпотребнији су ковачи јер без њих поједина градилишта стоје и не могу ни да се покрену, а и дрводеље су такође потребне“, написао је један петербуршки чиновник 1705. године.

Детаљније: „Град на костима који ће опустети“: 5 митова о Санкт Петербургу

Недостатак цигле

Главни проблем „камене градње“ био је недостатак цигле. У првим годинама подизања града циглане су брзо употребиле све дрво од посечених шума у близини Санкт Петербурга, а већ током 1710-их дрво је допремано из других региона, што је отежавало цео процес.

Public domain

Руски историчар Сергеј Лупов израчунао је да су током 1710-их циглане у Санкт Петербургу производиле у просеку 15 милиона цигала годишње, што је било довољно да се изгради само тридесетак административних здања. Осим тога, већина цигала је искоришћена за изградњу Петропавловске тврђаве и првобитног Зимског дворца. Куће су још увек биле од дрвета. Да би се уштедела цигла поједине нове зграде су надовезиване једна на другу тако да имају заједнички зид.

Чамци на Неви испред Петропавловске тврђаве.

Getty Images

Петар I је 1709. године наредио „министрима, генералима и племићима“ да у Санкт Петербургу зидају куће од цигле. По свему судећи таквих кућа је било мало па је 1713. године издат још један указ који је обавезао све дворске званичнике да у Санкт Петербургу живе у сопственој кући зиданој од цигле.

Почетак изградње Петербурга.

Александар Блинков

И најзад, 1714. године је уведена забрана изградње објеката од цигле у целој Русији, изузев Санкт Петербурга. То, међутим, није имало већег ефекта. Куће најближих Петрових сарадника на Петровском кеју 1716-1717. године још увек су биле од дрвета, изузев виле Гаврила Головкина. Остали дворани су се тек „спремали“ да праве куће од цигала. Оба дворца, Летњи и Зимски, направљена су од цигле, као и неколико кућа на другој обали реке Фонтанке које су припадале племићима и члановима царске породице.

Обични људи су били принуђени да своје куће граде на Васиљевском острву, далеко од Зимског дворца и центра града. И поред тога, још 1726. године је било заузето мање од половине расположивих плацева на острву. Забрана изградње кућа од цигала у Русији укинута је 1741. године, али је тада Санкт Петербург још увек био већином „дрвенград“. Према статистици, 1798. године су у граду на Неви од укупно 6.072 објеката само 1.834 била озидана циглом, а 1833. године је од укупно 7.976 објеката било озидано само 2.730. Петар Први је имао много амбициозних жеља, али нису се све оне могле тако лако остварити.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!