Зашто побуњени француски студенти у наше време пишу „Читајте Бакуњина!“ на зидовима Сорбоне? И то се дешава у постојбини Пјера Прудона (1809-0865), француског мислиоца који је први за себе рекао да је анархиста, који је поседовање имовине прогласио за крађу и залагао се за слободан рад. Чиме су онда „апостоли руског анархизма“ Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин заслужили толику пажњу широм света?
Налепљена на зид слика Михаила Бакуњина са цитатом: „Нагон за уништењем је такође креативни нагон“.
Legion Media„Тражити своју срећу у туђој срећи, своје достојанство у достојанству свих људи који нас окружују, бити слободан кроз слободу других – то је сва моја вера“, написао је непомирљиви противник аутократизма Михаил Бакуњин (1814-1876). Он је предложио да се уместо државе уведе нови тип друштва, изграђен на принципима добровољности и самоорганизације. Бакуњин је сматрао да уместо власти треба да постоји федерализам, уместо капитализма колективна својина, а уместо религије просвета.
Бакуњин се, међутим, није препуштао апстрактном филозофирању на свом наследном имању код Твера. Више је волео конкретну борбу. Отишао је у Европу да слуша предавања Хегелових ученика и убрзо схватио да се неће враћати у Русију. Када су париске новине 1845. године објавиле указ Николаја I по коме се Бакуњину одузимају сва права у отаџбини, руски емигрант је одговорио јавном критиком царизма.
Бакуњинова родна кућа у Прјамухину.
Public domainУ Швајцарској су најревноснији слушаоци Бакуњинове анархистичке пропаганде били часовничари. У својим кућицама у кантону Јура они су склапали минијатурне механизме и уједно много читали, и живо су се одазвали на поклич руског бунтовника. У градићима око Шо де Фона Бакуњин је формирао Јурску федерацију – своју личну верзију Интернационале.
Где год би избио пожар револуције, руски анархиста се увек нашао у епицентру тог пожара. Био је и у Паризу 1848, и на барикадама у Прагу, учествовао је у пољском устанку, у формирању секције интернационале у Шпанији, у анархистичком покрету у Болоњи... „Дух одрицања је дух који гради, рушилачка страст је уједно и стваралачка“, сматрао је Бакуњин.
За време Мајског устанка у Дрездену 1849. године он је предложио да се на барикаде изнесу ремек-дела Дрезденске галерије, сматрајући да пруски војници из естетских побуда неће отварати паљбу на њих. Устанак је угушен, Сикстинска Мадона није оштећена, а Бакуњин је осуђен на смрт и у Саксонији и у Аустрији. У Оломоуцу је ланцима прикован за зид и у том стању је провео пола године. Када је сазнао да ће бити предат руским властима, Бакуњин је у два наврата покушао да се убије гладовањем. Покушао је чак и да се отрује фосфорним шибицама, али их је „јео без штете по своје ретко добро здравље“, како Наталију Тучкову-Огарјову цитира Михаил Шишкин у књизи „Руска Швајцарска“.
У казаматима Петропавловске тврђаве и Шлиселбурга Бакуњин је зарадио скорбут и остао без зуба. Касније је написао: „Страшна ствар је доживотна робија. Вегетирање без циља, без наде, без интересовања! Са страшном зубобољом која траје недељама...“
Аутопортрет Михаила Бакуњина из 1838. године, акварел.
Public domainУ заточеништву је написао „Исповест“, где је проклињао своје „грехе“ и благодарио Богу (у кога није веровао) што његови планови нису реализовани. После једног од многих покајничких писама, „грешник“ је послат на доживотни боравак у Сибир.
Бакуњин, како сам каже, није имао шта да ради у Сибиру, па је 1861. године добио дозволу да у научне сврхе путује по Амуру, и тада је оставио жену у Иркутску и отиснуо се на своје најдуже „одсуство“. „Нема права, нема обавеза, постоји само љубав, и то апсолутна, а када постоји љубав онда нема обавеза“, проповедао је он.
Своме пријатељу Тургењеву Бакуњин је писао: „Амур је добра река, пловна, као и Николајевск на ушћу Амура, где долазе амерички бродови. Ето, и ја сам се отиснуо низ Амур до Николајевска паробродом, а одатле на америчком клиперу у Јапан, а из Јапана у Сан Франциско, Њујорк, Бостон и Лондон“. У Лондону је радио на првом руском револуционарном листу „Колокол“ (звоно) и борио се против Марксовог ауторитаризма. „Затвор и прогонство необично добро очувају јаке људе...; они из тога излазе као да се буде из несвести, и настављају да раде оно што су радили пре него што су се онесвестили“, писао је револуционар Александар Херцен.
А песник Александар Блок га је овако описао: „Он је способан за најинтензивнију делатност, за подухвате који се човеку могу привиђати можда само у сну или док чита Купера. Али Бакуњин је уједно био и лењ и сиров човек, стално знојав, са огромним телом, лавовском гривом, са отеклим очним капцима који личе на псеће, као што често бива код руских племића“.
Бакуњин није много марио за последице својих поступака. Једном је у Женеви наступао пред сународницима и инсистирао да оду у крчму на вечеру: „Наравно, ја частим. А ко не прихвати моју част, нека је анатема“. Гости су се снебивали, наручивали по пола порције, али је Бакуњин тражио да се свима изнесе месо, сир и неколико литара вина. Када му је конобар на крају донео рачун, Бакуњин најпре завуче руку један џеп, као да у њему нештро тражи, па онда други, и онда прасну у смех: „Државна благајна услед недостатка слободне готовине приморана је да прибегне принудном унутрашњем зајму. Одважна браћо Руси, спасавајте“. Новац му је позајмљен, а он је касније заборавио да га врати.
Бакуњин и Антонина Квјатковска. Фотографија из 1861.
Public domainПоследње године живота анархиста је проводио сиромашан, болестан и одбачен. Искључен је из редова Прве интернационале, а Маркс и Енгелс су бакуњинизам окарактерисали као „детињство пролетерског покрета, као што су астрологија и алхемија детињство науке“.
„Огромна маса сала, са главом пијаног Јупитера, разбарушеном као да је целу ноћ провела у руској крчми... То је грандиозно, али жалосно, као монументална зграда после пожара“ – тако су савременици описивали Бакуњина неколико година пре смрти.
Бакуњин је умро у Берну, у болници за физичке раднике, где је смештен на сопствено инсистирање.
П. А. Кропоткин у радној соби, за столом сопствене израде.
Public domainВиолиниста засвира необуздану мазурку Контског: „Сад или никад!“, сећам се да ми је то севнуло у мислима. Одбацио сам зелени огртач од фланела и дао се у бекство“ – тако је своје фантастично бекство из затвора описао кнез, научник и анархиста Петар Кропоткин (1842-1921).
Био је истакнути географ и геоморфолог, бавио се проучавањем тектонске структуре Сибира и средње Азије и теоријом ледника, предсказао је постојање земље која је касније добила назив по Фрањи Јосифу. Посматрање природе је довело Кропоткина до идеје о научном анархизму, тј. организацији друштва на основу људске добре природе.
Супротно Дарвиновим следбеницима, руски научник код животиња није сагледавао борбу него кооперацију унутар видова. „Чак и тако свадљиве животиње као што су пацови, који се вечито међусобно гањају у нашим подрумима, довољно су паметне да се не свађају када пљачкају складишта, него чак и да помажу једни другима у походима и селидбама. Познато је да они понекад хране и своје инвалиде“, писао је он.
С. Г. Кропоткина и П.А.Кропоткин у дворишту куће у Дмитрову.
Public domainПо аналогији са животињама Кропоткин је сматрао да је друштву које жели да напредује потребна узајамна помоћ. Кропоткинов анархизам није био само филозофска идеја, него тенденција природе живота. Док је Бакуњинов бунт био усмерен против људске природе, тј. оног „животињског“ у њој, Кропоткин је управо у томе тражио излаз. Дајте људима слободу и они ће чинити добро, сматрао је он.
Руски кнез је у савременом друштву примећивао пупољке анархистичког комунизма. Видео их је у библиотекама, удружењима и комуналним службама које су нудиле своје услуге на добробит друштва. Кропоткин је сматрао да је анархија без комунизма само хир егоистичких индивидуа, а комунизам без анархије третирао је као деспотизам.
И сопствени брак је склопио по анархистичким принципима. Наиме, равноправност у брачној заједници регулисана је трогодишњим уговором. Брак је опстао до Кропоткинове смрти, а он је умро у својој 79. години. Брачни уговор је продужен укупно 14. пута.
Теорија узајамне помоћи је одвела Кропоткина у затвор. Он је 1874. године утамничен у Петропавловској тврђави због агитовања у редовима револуционарног кружока. Године проведене у мемљивој затворској ћелији начеле су његово здравље. Пребачен је у војну болницу када му је, по процени лекара, остало да живи највише десет дана. Тада је и дошао на идеју да побегне, а пријатељи су му у томе помогли.
Скица бекства (цртеж оловком П. А. Кропоткина).
Public domainОдлучено је да побегне за време уобичајене једночасовне шетње под надзором. Изнајмљена је вила преко пута и уговорен систем сигнала, који се састојао од бљесака светлости, пуштених балона, човека који једе вишње... Коначни план бекства је био шифрован на маленој цедуљи и сакривен у механизму ручног сата. То је Кропоткину предала његова рођака, ризикујући сопствену слободу.
Када је означеног дана затвореник изашао у уобичајену шетњу, чуо је звуке виолине. А када је бодро кренула мазурка, било је јасно да је то тренутак. Стражара, који је служио у болничкој лабораторији, неко је у том тренутку заговарао причом о паразитима под микроскопом: „Јеси ли видео како су им велики репови?“ Управо у том тренутку је Кропоткин протрчао да ускочи у фијакер и напусти Русију, у коју се неће вратити дугих 40 година.
П. А. Кропоткин путује у Москву на Московски државни састанак, август 1917.
Public domainРуски кнез је у емиграцији стекао углед теоретичара анархизма и научника светског ранга. У Русију се вратио у лето 1917. године. Као анархиста је одбио понуђено министарско место, што се могло и очекивати, али се на државном саветовању заложио за федеративну републику, што је изазвало незадовољство младих, радикалније настројених савременика.
Поворка људи испред Кропоткинове куће у Дмитрову који чекају на ред да се опросте од покојника.
Public domainКропоткин је лично познавао Владимира Лењина и оштро га критиковао, али се овај и поред тога у више наврата побринуо о познатом руском анархисти – лично је потписао указ о томе да кућа у Дмитрову, у којој је Кропоткин живео са породицом, „не подлеже реквизицији, нити може бити додатно попуњена станарима“, а када се Кропоткин разболео послао му је најбоље лекаре.
Преношење сандука са телом у вагон ради транспорта из Дмитрова у Москву.
Public domain„Или ће држава згазити личност и локални начин живота, <...> донеће рат <...>, површну револуцију којом се само смењују тирани на власти, и њен неизбежни крај ће бити смрт, или ће држава бити уништена, и у том случају нови живот ниче у хиљадама центара на бази енергичне, личне и групне иницијативе, на бази добровољне сагласности. Трећег нема“, написао је Кропоткин, чврсто верујући да ће бити ово друго.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
