У Другом светском рату тенкови су својим моћним оклопом често пробијали уличне барикаде и зидове од цигле, газили су непријатељске аутомобиле, артиљеријска оруђа и авионе на аеродромима. Сасвим је друга ствар намерно се из залета сударити са тешким непријатељским тенком, односно таранирати га. То је опасно по живот, и на такав потез су се могли одважити само најхрабрији и најодлучнији тенкисти. Неки од њих су таранирали чак и оклопни воз, ни мање ни више.
Први тенковски таран изведен је у грађанском рату у Шпанији. Примениле су га совјетске трупе које су се на Пиринејском полуострву бориле на страни Републике.
Пол Матисович Арман
Министарство одбране РФБило је то 29. октобра 1936. године. Тенковска чета совјетског капетана Пола Армана ухватила се у коштац са италијанским тенковима у предграђу Сесена, 30 км од Мадрида. Командирском тенку се заглавио топ док му се жустро приближавала наоружана митраљезима танкета CV-33 „Ансалдо“. Армана је од смрти спасао тенк Т-26 поручника Семјона Осадчија који је у пуној брзини ударио непријатељски тенк у бок и оборио га у јаругу, где се овај неколико пута преврнуо и на крају експлодирао.
Тенковски таран на поприштима Другог светског рата забележен је у оружаним снагама неколико зараћених земаља, али је Црвена армија у том подвигу била апсолутни рекордер. Совјетски тенкисти су неколико стотина пута таранирали непријатељске тенкове.
Таран непријатељске тешке оклопне технике третиран је као изнуђена и очајничка мера, којој се прибегавало у крајњем случају, када није више остало пројектила или је дошло до неког квара на тенку. Многи совјетски тенкисти су у време рата још током обуке добијали инструкције како да таранирају непријатељску борбену технику и онеспособе је, а да при томе сами остану живи и здрави.
Први случај тенковског тарана у рату између СССР-а и нацистичке Немачке забележен је већ 22. јуна 1941. године. Тада је у борбама у западној Украјини тешки тенк КВ-1 поручника Павла Гудза из залета ударио у средњи немачки тенк Pz.Kpfw III и оштетивши му гусеницу збацио га у канал.
У зиму исте године током битке за Москву посада лаког тенка БТ-7 близу села Денисиха упустила се у бој против два немачка Pz.Kpfw III. Први тенк је уништен паљбом, а за други није било довољно противоклопних пројектила. Дистанца између совјетског и немачког тенка се у међувремену смањила на свега двеста метара, па је возач Петар Трајњин одлучио за таран.
„Сетио сам се буквално свега чему нас је учио инструктор управљања тенком када смо увежбавали таран“, написао је он касније у својим мемоарима: „Дејствовао сам тачно према инструкцији: укључивао сам и искључивао све што треба, притискао шта треба... Управљао сам тако да ударим непријатељски тенк средином фронталног ребра, тј. местом где је фронтални лист оклопа добро заварен за дно. Кретали смо се у сусрет један другом, под оштрим углом. Ударио сам га тачно у водећи точак. Разбио сам му и точак и гусеницу у парампарчад, а после ударца сам дао пун гас и у брзини гурао непријатељски тенк, тако да се он клизао још неких 8-10 метара“.
Посада тенка Pz.Kpfw III покушала је да изађе кроз капак, али их је командир БТ-7 митраљеским рафалом приморао да остану унутра. Изненада немачки тенк поче да клизи низ неку низбрдицу и на крају се претури на бок. Испоставило се да га је Трајњин догурао до стрме обале реке, покривене снегом.
БТ-7 оде у шуму практично неоштећен, и тада се на ивици шуме појави још један немачки Pz.Kpfw III. Совјетска посада одмах одлучи да понови свој храбри потез. Када се Немци приближише својим саборцима у претуреном тенку, из густиша на њих пуном брзином излете совјетски тенк.
„Овога пута сам тако вешто однео водећи точак непријатељске машине да чак нисам ни осетио ударац. Али се мотор после тарана угаси, и упали тек из трећег или четвртог покушаја. И добро је што је упалио! Хитлеровска посада је у међувремену дошла себи и већ почела брзо да окреће куполу према нама“, написао је Трајњин.
БТ-7 је цикцак вожњом успео да се склони од непријатељске ватре.
Тај двоструки таран непријатељских тенкова није био највеће достигнуће совјетских тенкиста. Појединима је полазило за руком да ураде то исто три, или чак четири пута. Са друге стране, многима је и први таран непријатељске оклопне технике уједно био и последњи у животу.
Битка на Курској избочини.
Иван Шагин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruЗвездани тренутак тенковског таранирања била је Курска битка која се одиграла у лето 1943. године. У њој је забележено педесетак сличних случајева. „Час овде, час онде ватрени бој се претварао у борбу таранирањем, тенкови су се сударали, обијали једни другима оклопе, пењали се једни на друге...“, написао је касније генерал Јевгениј Ивановски.
Тада су средњи совјетски тенкови Т-34 тешки 30 тона покушавали да таранирају немачке аждаје – тенкове Pz.Kpfw.VI „Тигар“ тешке 57 тона. Прва таква епизода се одиграла 12. јула код станице Прохоровка, када се запалио тенк поручника Ивана Гусева и тако запаљен у пуној брзини ударио у немачки „Тигар“. Захваћен пламеном, непријатељски тенк се зауставио, али су совјетски тенкисти тај успех платили животом.
Много више среће је имала посада натпоручника Афанасија Фјодорова, која се 28. јула ујутру међу првима пробила у насеље Рибница. Возач Иван Дуплиј на време примети да их „Тигар“ вреба из заседе и да му се цев полако окреће према „тридесет четворци“.
„Командире, иза угла камене куће је ’Тигар’! Да га таранирамо?“, викну Дуплиј. Натпоручник Фјодоров у тренутку одлучи и викну: „Напред!“
Возач убаци у највећу брзину и приближи се „Тигру“ маневришући тако да непријатељска посада не стиже да узме на нишан окретни совјетски тенк. Т-34 из залета удари Pz.Kpfw.VI у бок и откиде му гусеницу. Немци покушаше да напусте оштећени тенк, али су одмах покошени митраљеским рафалом. Тенк натпоручника Фјодорова није нимало оштећен.
Оклопни воз Вермахта у Совјетском Савезу са топом и четвороцевним ПВО оруђем.
Немачки савезни архив (Бундесархив)Многи совјетски тенкисти су се припремали за таранирање непријатељских тенкова, али никоме није пало на памет да даје инструкције како таранирати непријатељски оклопни воз. Па ипак, у рату је забележено и неколико случајева када су тенкови Црвене армије у пуној брзини ударали у те „тврђаве на шинама“.
Најпознатији случај се одиграо 25. јуна 1944. године на југоистоку Белорусије. Други тенковски батаљон 15. гардијске тенковске бригаде водио је борбу за железничку станицу Црне Броде близу Бобрујска, а немачки оклопни воз је успешно задржавао офанзиву совјетских трупа.
Захваћен пламеном и са оштећеним топом, Т-34 у јеку борбе залете се у правцу немачке грдосије. У том тренутку су од посаде остали само поручник Дмитриј Комаров и његов возач Михаил Бухтујев.
Совјетски тенк у пуној брзини разбаца на све стране непријатељску пешадију, узлете на насип пруге и закуца се у немачки оклопни воз. Три платформе са постављеним митраљезима и артиљеријским оруђима од ударца слетеше са шина. Непријатељ је био збуњен, а совјетске трупе су тај тренутак искористиле за пробој.
Дмитриј Јевлампијевич Комаров
Arсhive photoВозач Бухтујев је од ударца погинуо на месту, а Комаров је неким чудом преживео. Сав крвав је изашао из тенка Т-34 и покривајући се паљбом из пиштоља докопао се оближње шуме, где је изгубио свест. И ту је имао среће, јер га је убрзо пронашао совјетски извиђачки одред.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
